Ropstvo u antičkom Rimu

Rimski mozaik iz Dougge u Tunisu (2. vek n. e.): dva roba nose vinske vrčeve obučena u tipičnu odeću robova i s ogrlicom na kojoj je amajlija protiv uroka; dečak rob s leve strane nosi vodu i peškire, a onaj s desne strane nosi granu i korpu s cvećem.[1]

Ropstvo u antičkom Rimu igralo je važnu ulogu u društvu i privredi starog Rima. Osim što su se bavili manualnim radom, robovi su obavljali i mnoga zaduženja u domaćinstvu, a često su radili i na poslovima koji su zahtevali visoke kvalifikacije i veštine. Učitelji, računovođe i lekari često su bili robovi, a među njima je bilo vrlo mnogo grčkih robova. Nekvalifikovani robovi ili oni koji su po kazni osuđeni na ropstvo radili su na seoskim imanjima, u rudnicima i mlinovima. Njihovi uslovi života bili su vrlo teški i život tih robova nije bio dugog veka.

Prema rimskom pravu, robovi su smatrani imovinom i nisu bili pravni subjekti. Za razliku od rimskih građana, robovi su mogli biti telesno kažnjavani, seksualno eksploatisani (prostitutke su često bile robinje), mučeni i pogubljeni bez sudske odluke. Na sudu se svedočenje roba prihvatalo samo ako je bilo dato pod mučenjem, što je bilo temeljeno na uverenju da će robovi, budući da su upućeni u poslove svojih gospodara, biti previše odani da bi bez prisile izneli nešto što bi njihovim gospodarima moglo štetiti. Međutim, vremenom je robovima davana sve veća pravna zaštita, uključujući pravo da se žale na postupke svojih gospodara. Stav prema robovima promenio se delimično i zato što je među obrazovanom rimskom elitom veliki uticaj steklo stoičko učenje, čiji su egalitaristički pogledi na čovečanstvo uključivali i robove.

Jedan od najvažnijih izvora robova bila su rimska osvajanja u doba republike. Porobljavanje neprijateljskih vojnika dovelo je do masovnih oružanih ustanaka robova, od kojih je poslednji poveo Spartak. Tokom "rimskog mira" (pax Romana) u vreme ranog rimskog carstva (1–2. vek n. e.) država je pre svega nastojala očuvati stabilnost, pa je u nedostatku novih teritorijalnih osvajanja ovaj izvor robova presušio. Da bi se sačuvala postojeća robovska radna snaga, donošeni su zakonski propisi kojima se nastojalo ograničiti puštanje robova na slobodu. Odbegli robovi bili su gonjeni i vraćeni svojim vlasnicima, često uz nagradu.

Poreklo robova

Grčki historiograf Dionisije Halikarnašanin iz 1. veka pne. kaže da je u Rimu ropstvo nastalo u doba legendarnog osnivača Romula, koji je ocima porodice dozvolio da vlastitu decu prodaju u ropstvo, kao i da se ropstvo zatim širilo kako se širila i rimska država. Robovlasništvo je među rimskim građanima bilo najrasprostranjenije u razdoblju od drugog punskog rata (218–201. pne.) do 4. veka nove ere. Grčki geograf Strabon iz 1. veka nove ere piše o tome kako je propast moćnog Seleukidskog carstva (100–63. pne.) dovela do velikog zamaha trgovine robljem.[2]

Zakoni dvanaest tablica iz 5. veka pne. dotiču se i ropstva, što ukazuje da je ta institucija već tada postojala barem neko vreme. Pravnik Ulpijan (2. vek n.e.) u svojoj podeli prava na tri dela smešta ropstvo u okvir međunarodnog prava (ius gentium), koje je zajedničko svim narodima (gentes). Zakon narodâ nije bilo ni prirodno pravo, koje je postojalo u prirodi i važilo kako za ljude tako i za životinje, niti je spadalo u građansko pravo, koje je činio korpus zakona koji su važili za jedan određeni narod.[3] Po prirodnom zakonu, sva se ljudska bića rađaju slobodna (liberi), ali ropstvo se smatralo ustanovom koja postoji u svim narodima, koji onda to područje mogu regulisati svojim posebnim zakonima.[3] U antičkom ratu pobednik je, prema ius gentium, imao pravo porobiti poraženo stanovništvo; međutim, ako je mirovni sporazum postignut diplomatskim pregovorima ili formalnom predajom, pobeđeni ljudi bi, prema običajima, uglavnom bili pošteđeni. Međunarodno pravo (ius gentium) nije bilo kodifikovano,[4] pa je njegova faktička snaga zavisila od "razumnog poštovanja standarda međunarodnog ponašanja".[5]

Ropstvo i rat

Reljef iz Smirne (današnjeg Izmira u Turskoj) s predstavom rimskog vojnika koji vodi okovane zarobljenike.

Mnogi robovi na rimsko su tržište robljem dospeli putem rata. Zarobljenici su dovođeni ili kao ratni plen ili su prodavani trgovcima robljem,[6] a antički izvori navode brojke od nekoliko stotina do nekoliko hiljada takvih robova zarobljenih u "svakom" ratu.[7][8] Ti ratovi uključivali su sva osvajanja novih teritorija, počev od doba kraljevstva, preko samnitskih i savezničkih ratova, pa sve do carskog razdoblja.[9] Zarobljenici koji su lišeni slobode nakon tri ustanka robova (135–132, 104–100. i 73–71. pne.) takođe su uvećali broj robova u Rimu.[10] Ratovi su u doba republike predstavljali glavni izvor robova,[11][12][13] ali su i tokom čitavog carskog razdoblja nastavili da donose nove robove.[14]

Gusarstvo je u trgovini robljem uvek predstavljalo jedan od važnih izvora robova,[15] a tako je bilo i u starom Rimu. Gusarstvo je naročito cvetalo u Kilikiji, gde su pirati nekažnjeno dejstvovali iz nekoliko jakih uporišta. Pompej je bio zaslužan za iskorenjivanje gusarstva u Serdozemlju 67. pne.[16] Premda je Pompej suzbio masovno gusarenje i ono tokom carstva uglavnom bilo držano pod kontrolom, ono je ipak u određenoj merio opstalo, pa je i dalje predstavljalo jedan od izvora robova. Avgustin se u 5. veku n. e. tuži na zamah koji su kidnapovanja dostigla u severnoj Africi:

U provinciji Africi ima toliko mnogo onih koji se obično zovu porobljivačima, da oni gotovo celu provinciju čiste od ljudi odvodeći ih preko mora i prodaju ih, a radi se skoro sasvim o slobodnim ljudima. Jer za veoma mali broj tih ljudi ustanovi se da su ih prodali roditelji, a ni oni se ne prodaju uz ugovor s važenjem na period od 25 godina, kako perdviđa rimski zakon, nego se zapravo prodaju kao pravi robovi i prodaju se kao robovi preko mora. Trgovci robljem vrlo retko kupuju istinske robove od njihovih gospodara. Štaviše, zbog ove gomile porobljivača čitave bande razbojnika i otimača van svake kontrole oblače se kao vojnici ili divljaci i bez straha ustremljuju se uz urlike na neka slabo naseljena seoska područja i na silu odvlače ljude koje potom prodaju trgovcima robljem.[17]

Trgovina i privreda

Tokom perioda osvajanja rimska privreda prošla je kroz značajnu transformaciju pod uticajem uvećanja bogatstva među elitom i velikom povećanja broja robova.[18] Premda se privreda oslanjala na robovsku radnu snagu, u historiji je ipak bilo civilizacija koje su više od Rima zavisile od robovlasništva. Među Spartancima, na primer, robovska klasa helota po broju je nadmašivala slobvodne stanovnike u odnosu sedam prema jedan, kaže Herodot.[19]

Ostrvo Delos u istočnom Sredozemlju pretvoreni je 166. pne. u slobodnu luku i postalo jedno od glavnih tržnica roblje. Mnoštvo robova koje bi dospelo u Italiju kupovali su imućni zemljoposednici kojima su trebali robovi za rad na poljima. Historičar Keith Hopkins primetio je da su upravo investiranje u zemljište i poljoprivredna proizvodnja proizveli veliko bogatstvo u Italiji, te je smatrao da se posledice rimskih osvajanja i potonjeg porasta bogatstva i uvoza ogromnog broja robova u Italiju mogu poredizi s raširenim i brzim inovacijama u tehnologiji.[20]

Car Avgust uveo je porez od 2 posto na prodaju robova, što je, prema procenama, donosilo godišnji prihod od oko 5 miliona sestercija; taj iznos ukazuje na nekih 250.000 prodaja.[21] Do 43. g. n.e. taj je porez povećan na 4 posto.[22] Čini se da je tržište robljem postojalo u gotovo svakom gradu carstva, no van grada Rima jedan od najvažnijih centara bio je Efes.[21]

Reljef na sarkofagu Valerija Petronijana iz 4. veka n. e., s predstavom njegovog roba koji drži ploče za pisanje.

Demografija

Postoje različite statističke procene o brojnosti robova u rimskoj državi. Procene o postotku robova među italskim stanovništvom kreću se od 30 do 40 posto u 1. veku pne., pa se procenjuje da je do kraja 1. veka pne. u Italiji bilo između dva i tri miliona robova, tj. između 35 i 40 posto ukupnog stanovništva.[23][24] Procenjuje se da je u celoj rimskoj državi bilo nešto ispod pet miliona robova, tj. između 10 i 15 posto ukupnog stanovništva [25] Oko 49 posto robova pripadalo je društvenoj eliti, koja je činila manje od 1,5 posto stanovništva carstva. Približno polovina svih robova radila je na selu, a ostali u manjim i većim gradovima.[26]

Ropstvo u starom Rimu nije bilo povezano s pitanjem rase.[27][28] Robovi su dovlačeni iz cele Evrope i mediteranskog sveta, pa je među njima bilo Kelta, Germana, Tračana, Grka, Kartaginjana,[29] te manja grupa Etiopljana u rimskom Egiptu.[30] Od 1. veka pne. običaji više nisu dozvoljavali porobljavanje rimskih građana i Italija koji žive u Cisalpijskoj Galiji, no pre toga mnogi Italici iz južne i srednje Italije pretvarani su u robove nakon poraza koje su njihovi narodi pretrpeli tokom rimskog osvajanja Italije. Veliki broj robova u Italiji do tog je doba bio italskog porekla.[31]

Prodaja robova

Nove robove nabavljali su uglavnom trgovci na veliko koji su pratili rimsku vojsku na pohodima.[32] Robovi koji bsu bili deca koštali su manje nego odrasli,[33] premda ima i izvora koji kažu da su bili skuplji.[34] Julije Cezar jednom je prilikom celokupno stanovništvo jedne galske oblasti, ukupno 53.000 ljudi, prodao trgovcima robljem koji su se nalazili na licu mesta.[35] Robovi su prodavani i na javnim aukcijama, ponekad i u prodavnicama, a posebno vredni robovi mogli su biti predmet privatnih kupoprodajnih aranžmana. Trgovinu robova nadgledali su kvestori.[36]

Ponekad su robovi bili izloženi na postoljima koja su se okretala, a na ploči pred njim nalazili su se podaci o njegovom poreklu, zdravlju, karakteru, inteligenciji, obrazovanju i sl. Cene su varirali u zavisnosti od starosne dobi i kvaliteta, pri čemu su najvredniji robovi dostizali vrtoglave cene. Pošto su Rimljani želeli znati šta tačno kupuju, robovi su na prodaju izlagani nagi. Trgovac je morao primiti prodatog roba natrag u roku od šest meseci ako je rob imao nedostatke na koje nije bilo ukazano prilikom prodaje, odnosno morao je kupcu nadoknaditi štetu. Robovi koji su na aukciji prodavani bez garancije nosili su na glavi kapu.[37]

Dužničko ropstvo

U doba rane Rimske republike postojalo je dužničko ropstvo, koje se označavalo terminom nexum. U rimskom pravnom sistemu to je bio oblik mancipacije (mancipatio). Premda su detalji tog ugovornog odnosa varirali, u načelu je slobodan čovek nudio da će, kao garancija za zajam, služiti kao vezani rob (nexus). Usput je mogao ponuditi i svog sina. Premda je takav rob takođe mogao očekivati da će trpeti poniženje i određeni stepen zlostavljanja, kao zakoniti građanin trebalo je da bude pošteđen telesne kazne. Nexum je ukinut 326. pne. zakonom Papirija i Petelija, koji je donet delimično i zato da bi se zaštitio fizički integritet građana koji su pali u dužničko ropstvo.

Rimski historičari ukrasili su ukidanje dužničkog ropstva jednom legendom, čiji su detalji varirali. U temelju te legende nalazi se priča o jednom mladom i pošthenom robu (nexus) koji je pretrpeo seksualno nasilje od svog poverioca i gospodara. U jednoj verziji, taj je mladić pao u ropstvo da bi platio za očevu sahranu; prema drugim verzijama, u ropstvo ga je predao otac. U svim verzijama mladić je predstavljen kao oličenje vrline i poštenja. Bez obzira je li se radilo o historijskom događaju, on je isticao nelogičnost pordređivanja jednog slobodnog građanina drugom, pa je zakonodavac odgovorio potvrđivanjem prava građana na slobodu (libertas), po čemu se građanin razlikovao od roba i izgnanika iz društva (infamis).[38]

Ciceron je na ukidanje dužničkog ropstva gledao prvenstveno kao na politički manevar čiji je cilj bio da se umire plebejci: zakon o ukidanju dužničkog ropstva donet je u vreme borbe patricija i plebejaca, tokom koje su, prema analističkoj teoriji, plebejci nastojali patricijima oduzeti neka od njihovih naslednih političkih prava. Iako je nexum ukinut kao vrsta kreditne garancije, dužiničko je ropstvo i dalje moglo uslediti u slučaju da dužnik ne izvršava svoje novčane obaveze.[38] Osim toga, građanin se mogao ugovorom obavezati da će služiti drugom građaninu u zamenu za novac i pri tom se odreći svojih građanskih prava.[39]

Vrste poslova

Mozaik s predstavom dve robinje (ancillae) koje poslužuju svoju gospodaricu.

Robovi su obavljali najraznovrsnije poslove koji se mogu okvirno podeliti u pet kategorija: kućni ili domaći poslovi, javni ili državni poslovi, gradske službe, poljoprivreda i rudarstvo.[40] Na epitafima se nalaze zapisi o najmanje 55 različitih poslova koje je mogao obavljati kućni rob,[40] među kojima su dužnosti brijača, sluge, kuvara, frizera, sluškinje (ancilla), dojilje, odgojiteljice, učitelja, sekretara, krojača, računovođe i lekara.[41] Imućno domaćinstvo (domus u gradu, odnosno villa na selu) moglo je opsluživati osoblje od nekoliko stotina ljudi.[40] Uslovi života u gradskom domaćinstvu (familia urbana), premda gori od onih koje su uživali slobodni ljudi u istom domaćinstvu, znali su ponekad biti i bolji od uslova života mnogih siromašnih građana Rima.[42] Kućni su robovi najverovatnije uživali najviše standarde među svim rimskim robovima, ne računajući neke državne robove, koji nisu zavisili od samovolje pojedinačnih gospodara.[37] Carski su robovi radili u carevom domaćinstvu (familia Caesaris).

Vernae (jednina: verna) bili su robovi rođeni u okviru domaćinstva (familia) ili porodičnog seoskog imanja (villa).[36] Od vlasnika se očekivalo da vernama osiguraju naročitu pažnju i brigu, a natpisi na nekim grobovima robova posebno ističu da se radi o vernama, koji su ponekad bili deca nekod od slobodnih muških članova domaćinstva.[43][44] Generička reč za "roba" u latinskom je glasila servus (množina: servi).

U gradskom okruženju robovi su se bavili pranjem odeće, graviranjem, obućarstvom, pekarstvom, kočijaštvom, prostitucijom. Seoski robovi (familia rustica) verovatno su živeli u zdravijim uslovima. Rimski pisci na temu poljoprivrede predviđaju da će većinu članova jednog seoskog gazdinstva činiti robovi, kojima će upravljati nadzornik (vilicus), koji je često i sam bio rob.[40]

Desetine hiljada robova bilo je osuđeno na rad u rudnicima i kamenolomima, gde su uslovi rada bili izuzetno teški.[40] "Osuđenici na rad u rudniku" (damnati in metallum) bili su zatvorenici koji su izgubili građansku slobodu (libertas), predali imovinu (bona) državi i postali "robovi po kazni" (servae poenae). Njihov se status po zakonu razlikovao od statusa drugih robova, jer osuđenici nisu mogli otkupiti svoju slobodu, nisu se mogli prodati niti osloboditi. Očekivalo se da će oni do kraja života raditi u rudniku.[45] Robovi i oslobođenici u carskom domaćinstvu (familia Caesaris) radili su u upravi rudnika.[46]

U doba pozne republike oko polovina svih gladijatoraa koji se borili u rimskim arenama bili su robovi, premda su oni najveštiji često bili slobodni građani koji su se dobrovoljno borili u gladijatorskim borbama.[47] Uspešnim gladijatorima ponekad je darovana sloboda. Međutim, budući da se radilo o iskusnim borcima s pristupom oružju, gladijatori su bili najopasija grupa robova. U prvoj polovini 1. veka pne. mnogi gladijatori bili su ratni zarobljenici. Spartak, koji je prevodio veliki ustanak robova 73‒71. pne., i sam je bio gladijator.

Državni robovi

Državni rob (servus publicus) bio je rob koji nije bio u vlasništvu nekog pojedinca, već čitavog rimskog naroda. Državni su robovi radili su hramovima i drugim javnim objektima, kako u Rimu tako i u municipijima. Uglavnom su obavljali najosnovnije poslove kao sluge kolegija pontifika, magistrata i drugih službenih lica. Neki kvalifikovani državni poslovi radili su na specijalizovanim poslovima, kao što su računovodstvo i sekretarske dužnosti.[48][36]

Pošto su imali mogućnost dokazati svoje sposobnosti, mogli su steći ugled i uticaj, pa su ponekad bili puštani na slobodu. U doba republike državni rob mogao je steći slobodu objavom koju je izdavao magistrat uz prethodno odobrenje senata, a u doba carstva takvog je roba mogao osloboditi samo car. Municipalne robove moglo je osloboditi municipalno veće.[48]

Pravni položaj

"Ovde leži Erot, kuvar Posidipov, rob": epitaf na jednoj steli.[49]
Ovde ja, Lemison, počivam. Tek me je smrt oslobodila mukâ.[50]
— Epitaf na grobu jednog roba

Rimski robovi mogli su posedovati imovinu (peculium) i njome se koristiti kao da je njihovo vlasništvo, premda je ona zakonski pripadala njihovim gospodarima.[51][52] Obrazovanim i kvalifikovanim robovima bilo je dozvoljeno da zarađuju vlastiti novac i oni su se mogli nadati tome da će uštedeti dovoljno novca da kupe svoju slobodu.[53][54] Takvi su robovi često sticali slobodu odredbama oporuke koju je ostavio njihov gospodar ili kao nagradu za odanu službu. Poznat je primer Ciceronovog sekretara i bivšeg roba Tirona, kome je gospodar još za svoga života podario slobodu, pa se ovaj povukao na vlastito seosko imanje, gde je umro u 99. godini života.[55][56][57]

U izvorima se nailazi na izveštaje o zlostavljanju robova, ali ima malo informacija o tome koliko je takvo ponašanje bilo rašireno.[58] Katon Stariji u svom delu O poljoprivredi kaže da ostarelog i bolesnog roba treba isterati iz kuće. Filozof Seneka, pak, smatrao je da će rob, prema kome se gospodar ljubazno ophodi, bolje obavljati svoj posao od onoga koji je zlostavljan. Međutim, do zlostavljanja je, ukupno uzev, dolazilo relativno često, a robovi su tučeni da bi se kaznilo njihovo loše ponašanje, da bi se podstaklo dobro ili iz oba ta razloga istovremeno ― ili, pak, jednostavno da bi gospodar iskalio svoje frustracije, bes ili sadističke porive.[59] Robinje (i robovi) smatrani su legitimnim seksualnim objektima i kao takvi bili seksualno eksploatisani; kako kaže Seneka Stariji, sramotno seksualno ponašanje predstavlja zločin za slobodnu osobu, nužnost za roba i dužnost za oslobođenika.[60]

Premda su oslobođeni robovi u načelu sticali građanska prava, uz pravo glasa ako su bili muškarci, oni koji su spadali u klasu dediticija trajno su bili lišeni građanskih prava. Dediticii su uglavnom bili robovi čiji su gospodari smatrali nužnim kazniti ih za ozbiljno kršenje discipline time što su ih bacili u okove, žigosali, stavili ih na muke radi priznanja nekog zločina, bacili ih u tamnicu, poslali ih protiv njihove volje u gladijatorsku školu (ludus), osudili ih na borbu protiv nekog gladijatora ili na borbu protiv divljih zveri (potonji status takvog roba bio je očito važan samo ako bi on preživeo). Dediticii su smatrani pretnjom po društvo, bez obzira na to je li kazna koju im je dosudio gospodar bila pravedna, a ako bi se približili na stotinu milja od Rima, mogli su biti ponovo bačeni u ropstvo.[61]

Razapinjanje na krst bila je metoda smrtne kazne namenjena samo za robove, izdajnike i razbojnike.[62] Marko Licinije Kras okončao je svoju pobedu nad Spartakom u trećem robovskom ratu tako što je 6.000 robova dao razapeti na krst duž Apijevog puta.

Čak i u slučaju najokrutnijeg postupanja robovi su imali malo pravne zaštite. U teoriji rob je mogao potražiti utočište u nekom hramu i pozivajući se na drevno pravo azila zatražiti zaštitu od okrutnog gospodara, a iz vesti iz antike poznato je da su neki robovi to i činili.[63] U praksi jedina pravna zaštita za koju se čini da je bila redovno tražena i ponekad bila uspešna odnosila se na postupak da se utvrdi je li neka osoba bila rođena kao slobodna i zatim nezakonito pretvorena u roblje; rimsko je društvo, izgleda, pokazivalo određene simpatije prema ljudima koji su tvrdili da su rođeni slobodni, a našli su se u ropstvu.[63]

Nekoliko careva tokom vremena dalo je veća prava robovima. Klaudije je objavio da, ako gospodar napusti svog roba, taj se rob imao smatrati slobodnim. Neron je robovima dao pravo da sudu podnose žalbe protiv gospodara. Pod Antoninom Pijem gospodaru koji bi ubio roba bez opravdanog razloga moglo se suditi za ubistvo.[64] Okviri pravne zaštite za robove širile su se kako se carstvo razvijalo. U drugoj polovini 2. veka nove ere postalo je uobičajeno da se robovi žale na okrutno ili nepošteno postupanje svojih gospodara.[65]

Prema Marcelu Maussu, u Rimu je persona (= "ličnost") postepeno postala "sinonim prave prirode pojedinca", ali "rob je iz tog koncepta bio isključen: servus non habet personam, tj. "rob nema ličnost"; on ne poseduje svoje telo, on nema predaka, nema ime, nema cognomen, nema svoj imetak".[66]

Ustanci i bekstvo

Moses Finley primetio je da su "odbegli robovi neka vrsta opsesije u antičkim izvorima". Skrivanje odbeglih robova bilo je zabranjeno, a za njih su unajmljivani i profesionalni lovci na robove. Objavljivani su oglasi koji su donosili precizne opise odbeglih robova i nudili nagradu za one koji takve robove vrate vlasniku.[67] Ako bi bio uhvaćen, begunac je kažnjavan šibanjem, žigosanjem ili smrću.[59] Onima koji bi ostali u životu na čelu su utiskivana slova FUG, skraćeno od fugitivus (= "begunac"). Ponekad su robovi oko vrata imali okovani metalni okovratnik; jedan takav okovratnik pronađen je u Rimu, i na njemu je napisano: "Pobegao sam. Uhvati me. Ako me vratiš mom gospodaru Zoninu, bićeš nagrađen".[37]

Opasnost od ustanka robova stalno je pretila i nekoliko je puta ozbiljno ugrozila stabilnost rimske republike. Grčki historičar Apijan iz 1. veka pne. piše da su se robovi ponekad međusobno povezivali da bi planirani pobunu. U svom je delu opisao tri velika robovska ustanka: prvi robovski rat (135–132. pne.), drugi robovski rat (104–100. pne.) i treći robovski rat (73–71. pne.).[68]

Ropstvo u filozofiji i religiji

Državna religija

Najpoznatiji religijski praznik koji su proslavljali i robovi bile su Saturnalije (Saturnalia), koje su se održavale svakog decembra i tokom kojih su se robovi bogato gostili, kockali se, uživali slobodu govora i druge slobode koje im inače nisu bile dostupne. Kao znak svoje privremene slobode nosili su na glavi naročitu kapu koja se zvala pilleus, a nju su tad nosili i slobodni građani, koji su inače išli gologlavi.[69][70] Neki antički izvori sugerišu da su na saturnalijskim gozbama robovi obedovali zajedno s gospodarima,[71][72] dok drugi nagoveštavaju da su robovi obedovali prvi ili da su gospodari zapravo posluživali robove za stolom. Običaji su se možda menjali tokom vremena.[73] Makrobije (5. vek n.e.) ovako opisuje Saturnalije:

U međuvremenu, nadzornik robova, čije je zaduženje bilo da prinese žrtvu Penatima, da obezbedi namirnice i da upravlja dužnostima kućnih slugu, došao je saopštiti svom gospodaru da su se robovi pogostili u skladu s godišnjim običajem. Naime, tokom te svetkovine u domaćinstvima koja se pridržavaju ispravnih religijskih rituala prvo počaste sve robove večerom koja kao da je za gospodara pripremljena, a tek potom postavi se stol za oca domaćinstva. I tako je tad glavni rob došao objaviti da je vreme za večeru i da pozove gospodare za stol.[74][75]

Za vreme Saturnalija robovima je bilo dopušteno i da u šali iskazuju nepoštovanje prema svojim gospodarima, za koje nisu trpeli nikakvu kaznu. Horacije, rimski pesnik iz Avgustovog doba, njihovu slobodu govora naziva "decembarskom slobodom" (libertas Decembri).[76][77] U dve svoje satire, koje opisuju dešavanja za vreme Saturnalija, Horacije prikazuje kako rob oštro kritikuje svog gospodara.[78][79][80] No svi su znali da je to niveliranje društvene hijerarhije bilo privremeno i imalo svoja ograničenja; u krajnjoj liniji, nijednoj društvenoj normi od toga nije pretila nikakva opasnost, jer praznik se pre ili kasnije završavao.[81]

Drugi robovski praznik (servorum dies festus) održavao se 13. avgusta[82] u čast Servija Tulija, legendarnog šestog kralja Rima, koji je bio sin jedne robinje. Kao i tokom Saturnalija, i ovde su se uloge obrtale: majka porodice prala je glave i svojim robinjama i sebi.[83][84]

Hram Feronije u Taracini u Laciju bilo je mesto na kome su priređivane posebne ceremonije oslobađanja robova putem manumisije. Feronija je bila poistovećena s boginjom Slobodom (Libertas)[85] i smatrana je zaštitnicom oslobođenikâ (dea libertorum). Na jednom kamenu kod njenog hrama bilo je zapisano: "neka robovi koji to zaslužuju sednu i potom slobodni ustanu".[86][87]

Robinje i religija

Matralije (Matralia) bio je ženski festival koji se održavao 11. juna i bio posvećen Majci Matuti. Na toj svetkovini slobodne Rimljanke ritualno su tukle jednu robinju i izbacivale je iz zajednice. Inače je robinjama učešće na tom festivalu bilo zabranjeno.[88]

Robinjima je bio posvećen "praznik sluškinja" (Ancillarum feriae), koji se održavao 7. jula.[89] Antički izvori objašnjavaju,[90][91] da se ta svetkovina održavala u sećanje na pomoć koju su Rimu pružile ancillae (robinje ili sluškinje) tokom rata s Fidenom početkom 4. veka pne. Oslabljeni galskom opsadom Rima 390. pne., Rimljani su potom pretrpeli veliki poraz od Fidenjana, koju su onda zahtevali da im Rimljani predaju svoje supruge i kćerke device kao taoce za osiguranje mira. Jedna ancilla po imenu Filotida ili Tutula smislila je plan kako da se neprijatelj prevari: ancillae će se preobući u slobodne žene, provesti jednu noć u neprijateljskom taboru i poslati Rimljanima signal o tome kad je najbolji trenutak da pokrenu protivnapad.[92][88] Premda se u historičnost ove priče sumnja, ona ipak ukazuje na to da su Rimljani verovali da su i pre punskih ratova već imali znatnu populaciju robova.[93]

Posveta Mitri koju je dao carski rob Atimet; na velikom broju natpisa iz svoh krajeva Carstva zabeležene su posvete uz darove koje su u svetilištima ostavili robovi i oslobođenici.

Misterijski kultovi

Pristup u mitraističke misterije bio je dozvoljen robovima i oslobođenicima, i na nekim kultnim mestima sve pronađene zavetne darove ili barem većinu njih ostavili su robovi, ponekad uz molitvu za dobro zdravlje svojih gospodara.[94] Kult Mitre, koji je promovisao potčinjavanje autoritetu i napredovanje u hijerarhiji, bio je u skladu sa strukturom rimskog društva, pa učešće robova u njemu nije predstavljalo pretnju za postojeći društveni poredak.[95]

Stoicizam

Stoičari su smatrali da svi ljudi predstavljaju manifestacije istog univerzalnog duha, pa su stoga po prirodi jednaki. Takođe su verovali da vanjske okolnosti (kao što je porobljavanje) ne sprečava osobu da se pridržava stoičkog ideala unutrašnje vlasti nad samim sobom: prema nekim antičkim vestima, jedan od najvažnijih rimskih stoičara, Epiktet, svoju je mladost proveo kao rob.[96]

Rano hrišćanstvo

I stoičari i neki ranohrišćanski pisci protivili su se zlostavljanju robova, ali ne i samoj instituciji ropstva.[97] Zagovornici ovih filozofija nudili su svoje poglede kao način života u okviru postojećeg ljudskog društva, a ne kao metod za svrgavanje ukorenjenih ustanova.[98] U hrišćanskim svetim spisima gospodarima se savetuje da plaćaju jednaku nadnicu i dobro postupaju s robovima, a ovima se savetuje da se pokoravaju svojim zemaljskim gospodarima i da, ako je moguće, do slobode dođu na zakoniti način.[99]

Neki crkveni oci, na primer Grigorije Niski i Jovan Hrizostom, pozivali su na dobro postupanje prema robovima i osuđivali su ropstvo, dok su ga drugi podržavali. Hrišćanstvo je u svojoj religiji dalo robovima jednako mesto kao i slobodnim ljudima te im je dozvolilo da učestvuju u liturgiji. Prema antičkom predanju, pape Klemenu I (oko 92–99), Pije I (158–167) i Kalist I (oko 217–222) bili su bivši robovi.[100]

Ropstvo u književnosti

Premda su se antički pisci retko bavili ropstvom s etičke tačke gledišta, budući da njihovo društvo nije ni povezivalo ropstvo s nekakvom moralnom dilemom,[101] u svojim su delima pisali i o robovima i o postupanju prema njima, uglavnom da bi ilustrovali teme historijske i privredne događaje ili karakter neke osobe ili, pak, da bi zabavili i uveselili čitaoce. Među delima u kojima se govori o robovima nalaze se historije, drame i satire, uključujući Petronijevu Trimalhionovu gozbu, gde bogati oslobođenik Trimalhion ustvrđuje: "I robovi su ljudi. Mleko koje su oni popili isto je, čak i ako ih je pritisla zla sudbina".[102] Obrazovani rimski robovlasnici možda su u književnim delima mogli pronaći detalje o odnosu robovlasnika i robova, posebno u vezi s ponašanjem i kažnjavanjem robova. U književnosti su često opisani ekstremni primeri, kao što je razapinjanje stotina robova zbog gospodarevog ubistva. Takvi su primeri izuzetni, ali u njihovoj onovi ipak leže pitanja koja su se ticala autora i čitalaca tih dela.[103] Proučavanje književnih izvora koji se bave antičkim ropstvom može osvetliti kontekst te institucije i izneti na videlo savremene poglede na nju.

Na primer, Plutarh u svojim biografijama spominje ropstvo kako bi prosudio o karakteru ljudi. U životopisu Katona Starijeg Plutarh otkriva suprotstavljena gledišta o robovima. Zapisao je kako je Katon, poznat po štedljivosti, prodavao svoje ostarele robove jer "u njegovoj kući nije bilo mesta za beskorisne robove", ali i da on sam veruje da je "odlika previše strogog karaktera oduzimati posao slugama kao da su divlje zveri".[104] Pemda Plutarhovo gledište svakako izgleda plemenito, u daljem tekstu saznaje se da Plutarh ne bi prodao ni ostarelog vola, pa i on piše o robovima kao o teglećim životinjama, a ne kao o ljudskim bićima.[104]

Među mnogobrojnim Ciceronovim pismima nalaze se i ona koja je pisao svom sekretaru i robu, Tironu. Iako sam Ciceron primećuje da piše Tironu samo "da bi se pridržavao svog ustaljenog običaja",[105] na nekim mestima pokazuje iskrenu brigu i pažnju prema svom robu. Štaviše, i sama činjenica da je Tiron imao dovoljno učenosti i slobode da u pismima gospodaru iznosi svoje mišljenje pokazuje da se tu radilo o izuzetnim okolnostima.[106] Pre svega, kao rob zadužen za administrativne poslove Tiron je svakako uživao bolje uslove života i rada nego većina robova koji su radili na poljima, u rudnicima i radionicama. Takođe, Ciceron je bio atipičan robovlasnik, pa se čak postarao i za Tironovo obrazovanje.[107] Ova pisma ukazuju na određenu bliskost i povezanost između gospodara i roba, ali u svakom od njih ipak se nalazi i bar jedna direktna zapovest, što pokazuje da je Ciceron planski koristio prisnost da bi osigurao Tironovu odanost i izvrešenje zadataka.[108]

U rimskoj komediji rob (servus) jedan je od tipskih likova. Razlikuju se dva osnovna lika roba. Odani robovi često pomažu svom gospodaru da zavedu ili dobiju ljubavnicu (što je najomiljeniji zaplet u rimskoj komediji) i često su prikazani kao plašljivi i zabrinuti zbog kazne koju mogu pretrpeti. S druge strane, brojniji su lukavi robovi, koji umeju iskoristiti nezgodne u koje zapadaju njihovi gospodari tako da stvore jedan izokrenuti poredak, u kojem su oni gospodari, a njihovi vlasnici se moraju povinovati njihovim željama i savetima. Često gospodar zatraži uslogu od roba, a ovaj je izvrši tek kad gospodar jasno odluči da rob ima vodeću ulogu, te ga preklinje i zove gospodarom, ponekad čak i bogom. Takvim se bogovima u komadu preti brojnim kaznama za izdaju, ali gotovo uvek uspeju izbeći kaznu zahvaljujući svojem lukavstvu.[109]

Oslobađanje robova

Gaj Julije Migdonije, rođen kao slobodan čovek parćanskog roda, zarobljen kao dečak, odveden na rimsku teritoriju i potom, zahvaljujući Sudbini, proizveden u rimskog građanina...[110]
— Epitaf iz Ravene
Pogrebna urna za oslobođenika Tiberija Klaudija Hrisera i dve žene, verovatno njegovu suprugu i kćerku.

Oslobađanje roba zvalo se manumisija (manumissio), što doslovno znači "otpuštanje od ruke". Manumisija je bila javna ceremonija koja se obavljala pred nekim magistratom i sastojala se u tome da je robovlasnik štapom dodirivao svog roba po glavi, nakon čega je rob postajao slobodan. Ponekad su korišteni i jednostavniji načini puštanja robova na slobodu, na primer tako što je robovlasnik pred porodicom i prijateljima objavljivao da pušta nekog roba na slobodu ili je jednostavno roba pozivao za svoj stol na porodičnoj večeri.[111] Kao znak manumisije bivšem je robu davana kapa koja se zvala pilleus.[112]

Robovi su se oslobađali iz različitih razloga, na primer u znak zahvalnosti za neko dobro delo prema gospodaru ili u znak prijateljstva ili poštovanja. Rob koji je prikupio dovoljno novca ponekad je mogao otkupiti svoju slobodu, kao i slobodu još jednog roba, obično svoje družbenice. Međutim, tek nekolicina robova imala je dovoljno novca za to, a mnogim robovima nije bilo ni dopušteno posedovati i držati novac. Robovi su oslobađani i oporukama koje bi za sobom ostavili pokojni robovlasnici.[113] Avgust je oporučne manumisije ograničio na najviše stotinu robova, odnosno još i manje u malom domaćinstvu.

Najčešće su oslobađani obrazovani i kvalifikovani robovi.[114] Naposletku je puštanje robova poprimilo takve razmere, da je Avgust doneo zakon po kome nijedan rob nije mogao biti oslobođen pre 30. godine života.

Oslobođenici

Rim se razlikovao od grčkih polisa po tome što je oslobođenim robovima davao građanska prava. Nakon manumisije rob koji je prethodno pripadao nekom rimskom građaninu uživao je ne samo pasivnu slobodu od pripadnosti nekome, nego i aktivnu političku slobodu (libertas), uključujući i pravo glasa.[115] Rob koji je stekao slobodu (libertas) postajao je tako libertus, tj. "oslobođenik" (u ženskom rodu: liberta) u odnosu na svog bivšeg gospodara, koji je, pak, postajao njegov patron (patronus). Kao društveni sloj oslobođenici su se zvali libertini, premda kasniji pisci termine libertus i libertinus koriste kao sinonime.[116][117] Oslobođenici nisu mogli vršiti političke funkcije, zauzimati svešteničke položaje u državnoj religiji i postići zakoniti senatorski rang.[118] Međutim, u doba ranog carstva oslobođenici su često držali neke od ključnih položaja u državnoj birokratiji, a vremenom su razmere njihovog učešća toliko narasle da ga je car Hadrijan zakonom ograničio.[117] Sva buduća deca oslobođenog roba bila su punopravni rimski građani. Rimski pesnik Horacije bio je sin jednog oslobođenika i služio je kao oficir u vojsci Marka Junija Bruta.[119]

Neki su oslobođenici postali vrlo moćni i uticajni. Mnogi su vršili važne dužnosti u upravi Rimskog carstva. Oslobođenici carske porodice često su obavljali najvažnije zadatke u carskoj birokratiji.[120] Neki su dospeli na izuzetno moćne položaje, kao Tiberije Klaudije Narcis, bivši rob cara Klaudija. Neki su oslobođenici stekli veliko bogatstvo. Veruje se da su oslobođenici bili i braća koja su posedovala tzv. Kuću Vetijevaca, jednu od najvećih i najvelelepnijih kuća u Pompejima. Amfiteatar u Pompejima projektovao je jedan oslobođenik.

Pripadnici tradicionalne rimske aristokratije i dalje su na oslobođenika koji je stekao bogatstvo i uticaj mogli s prezrenjem gledati kao na vulgarnog "novobogataša". Trimalhion, lik koji se pojavljuje u Petronijevom Satirikonu, predstavlja karikaturu jednog takvog oslobođenika.

Reference

  1. ↑ Opis u Rostovtzev 1963, str. 288.
  2. ↑ Strabon, Geografija, XIV, 5, 2.
  3. ↑ 3,0 3,1 Tierney 2002, str. 136
  4. ↑ Dyson 2005, str. 117
  5. ↑ Bederman 2004, str. 85
  6. ↑ Dupont 1994, str. 63
  7. ↑ Cornell 1989, str. 309–350
  8. ↑ Wickham 2014, str. 210–217
  9. ↑ Harris 1979, str. 59, nap. 4
  10. ↑ Fields 2009, str. 7, 8–10
  11. ↑ Bradley 2004, str. 299
  12. ↑ Brunt 1987, str. 707
  13. ↑ Hopkins 1978, str. 8–15
  14. ↑ Bradley 2004, str. 298–318
  15. ↑ Gabrielsen 2003, str. 389–404
  16. ↑ Plutarh, Pompejev život, 24, 8.
  17. ↑ Avgustin, Pisma, 10.
  18. ↑ Hopkins 1978, str. 4–5
  19. ↑ Herodot, Istorija, IX, 10.
  20. ↑ Hopkins 1978, str. 2
  21. ↑ 21,0 21,1 Harris 2000, str. 721
  22. ↑ Harris 2000, str. 722
  23. ↑ Scheidel 2005, str. 77 procenjuje da je u 1. veku pne. bilo između 1 i 1,5 miliona robova.
  24. ↑ Wickham 2014, str. 198 primećuje da je teško proceniti broj robova i stopu snabdevanja neophodnu da se taj broj održava i povećava.
  25. ↑ Knapp 2013, str. 129 procenjuje da su u doba ranog carstva u celoj državi robovi u proseku činili oko 15 posto ukupnog broja stanovništva, ali da ih je u pojedinim delovima carstva bilo "daleko manje".
  26. ↑ Nije poznat nijedan popis robovskog stanovništva iz rimskog razdoblja; u doba carstva prijavljivanje manjeg broja robova muškog pola od onog koji se stvarno posedovao moglo je smanjiti iznos poreza koji se vezivao za vlasništvo nad robovima; v. Harper 2011, str. 58–60.
  27. ↑ Frier & McGinn 2004, str. 15
  28. ↑ Goodwin 2009, str. 41, gde se primećuje da "ropstvo u Rimu nije bilo zasnovano na rasi" i da je predstavljalo "jedan fluidni sistem".
  29. ↑ Santosuosso 2003, str. 43
  30. ↑ Frost 2008
  31. ↑ Santosuosso 2003, str. 43–44
  32. ↑ Wickham 2014, str. 202‒205
  33. ↑ Westermann 1955, str. 101
  34. ↑ Langley & De Souza 2009, str. 11
  35. ↑ Cezar, Galski rat, II, 32, 7.
  36. ↑ 36,0 36,1 36,2 Musić 1910, str. 138
  37. ↑ 37,0 37,1 37,2 Johnston 1957, str. 158‒177
  38. ↑ 38,0 38,1 Brunt 1971, str. 56‒57
  39. ↑ Knapp 2013, str. 132
  40. ↑ 40,0 40,1 40,2 40,3 40,4 Gagarin 2010, str. 323
  41. ↑ Shelton 1997, str. 170
  42. ↑ Knapp 2013, str. 145
  43. ↑ Mouritsen 2011, str. 100
  44. ↑ Bradley 1994, str. 33–34, 48–49
  45. ↑ Hirt 2010, gl. III, 3
  46. ↑ Hirt 2010, gl. IV, 2, 1
  47. ↑ Futrell 2006, str. 124
  48. ↑ 48,0 48,1 Berger 1991, str. 706
  49. ↑ CIL, VI, 6246.
  50. ↑ CIL 6.6049.
  51. ↑ Gamauf 1963, str. 321‒346
  52. ↑ Knapp 2013, str. 151
  53. ↑ Kehoe 2011, str. 147‒148
  54. ↑ Bradley 1994, str. 2‒3
  55. ↑ Ciceron, Ad familiares, XVI, 21.
  56. ↑ Jeronim, Hronološke tablice, 194, 1.
  57. ↑ Ramsay 1867, s.v. Tiro, M. Tullius
  58. ↑ Knapp 2013, str. 133–134
  59. ↑ 59,0 59,1 Knapp 2013, str. 134
  60. ↑ Knapp 2013, str. 137
  61. ↑ Gardner 2011, vol. 1, str. 429
  62. ↑ Fields 2009, 79–81
  63. ↑ 63,0 63,1 Knapp 2003, 138
  64. ↑ Dillon & Garland 2005, str. 297
  65. ↑ McGinn 2003, str. 309
  66. ↑ Mauss 1979, str. 81
  67. ↑ Bradley 2007
  68. ↑ Apijan, Građanski ratovi, 111―121 (Spartakov ustanak).
  69. ↑ Versnel 1993, str. 147
  70. ↑ Dolansky & Rawson 2011, str. 492
  71. ↑ Seneka, Pisma Luciliju, XLVII, 14.
  72. ↑ Barton 1993, str. 498
  73. ↑ Dolansky & Rawson 2011, str. 484
  74. ↑ Makrobije, Saturnalije, I, 24, 22–23.
  75. ↑ Beard, North & Price 1998, vol. 2, str. 124
  76. ↑ Horacije, Satire, II, 7, 4.
  77. ↑ Mueller 2010, str. 221–222
  78. ↑ Horacije, Satire, II, 3; II, 7.
  79. ↑ Keane 2006, str. 90
  80. ↑ Plaza 2006, str. 298–300 et passim
  81. ↑ Barton 1993
  82. ↑ Saller 1998, str. 90
  83. ↑ Plutarh, Quaestiones Romanae, 100.
  84. ↑ Saller 1998, str. 91
  85. ↑ Servije, komentar Vergilijeve Eneide uz VIII, 564, gde navodi Varona.
  86. ↑ Tit Livije, Od osnivanja Grada, XXII, 1, 18.
  87. ↑ Dorcey 1992, str. 109
  88. ↑ 88,0 88,1 Bradley 1994, str. 18
  89. ↑ Taj je praznik naveden jedino na kalendaru Polemija Silvija; Fowler 1908, str. 176.
  90. ↑ Makrobije, Saturnalije, I, 11, 36.
  91. ↑ Plutarh, Kamil, 33.
  92. ↑ Glancy 2002, str. 27
  93. ↑ Bradley 1987, str. 63
  94. ↑ Clauss 2001, str. 33, 37–39
  95. ↑ Clauss 2001, str. 40, 143
  96. ↑ Knapp 2013, str. 127
  97. ↑ Knapp 2013, str. 141
  98. ↑ Knapp 2013, str. 128
  99. ↑ Poslanica Efežanima, 6:5–9; Poslanica Kološanima, 4:1; Prva poslanica Korinćanima, 7:21.
  100. ↑ Allard 1912
  101. ↑ Isaac 2006, str. 41
  102. ↑ Westermann 1942, str. 161
  103. ↑ Hopkins 1993, str. 6, 8
  104. ↑ 104,0 104,1 Mellor 1997, str. 467
  105. ↑ Ciceron, Ad familiares, XVI, 6.
  106. ↑ Bankston 2012, str. 209
  107. ↑ Ciceron, Ad familiares, XVI, 3.
  108. ↑ Bankston 2012, str. 215
  109. ↑ Segal 1968, str. 99‒169
  110. ↑ CIL 11.137.
  111. ↑ Knapp 2013, str. 167–168
  112. ↑ Knapp 2013, str. 183
  113. ↑ Knapp 2013, str. 173, 177
  114. ↑ Knapp 2013, str. 168
  115. ↑ Millar 2002, str. 23, 209
  116. ↑ Mouritsen 2011, str. 36
  117. ↑ 117,0 117,1 Berger 1991, 564
  118. ↑ Musić 1910, str. 98
  119. ↑ Knapp 2013, str. 182–183
  120. ↑ Knapp 2013, str. 171

Literatura

  • Allard, Paul (1912), „Slavery and Christianity”, The Catholic Encyclopedia, 14, New York: Robert Appleton Company 
  • Bankston, Zach (2012). „Administrative Slavery in the Ancient Roman Republic: The Value of Marcus Tullius Tiro in Ciceronian Rhetoric”. Rhetoric Review 31 (3). </ref>
  • Barton, Carlin A. (1993), The Sorrows of the Ancient Romans: The Gladiator and the Monster, Princeton University Press 
  • Beard, Mary; North, J. A.; Price, S. R. F. (1998). Religions of Rome: A Sourcebook. Cambridge University Press. 
  • Bederman, David J. (2004), International Law in Antiquity, Cambridge University Press 
  • Berger, Adolf (1991), „Libertus”, Encyclopedic Dictionary of Roman Law, American Philological Society 
  • Bradley, Keith R. (1987), „On the Roman Slave Supply and Slavebreeding”, Classical Slavery, Frank Cass Publishers 
  • Bradley, Keith R. (1994). Slavery and Society at Rome. Cambridge University Press. 
  • Bradley, Keith R. (2004). „On Captives under the Principate”. Phoenix 58 (3/4). 
  • Bradley, Keith (17.02.2007). „Resisting Slavery in Ancient Rome”. BBC. Pristupljeno 18.11.2014. 
  • Brunt, Peter A. (1971), Social Conflicts in the Roman Republic, Chatto & Windus 
  • Brunt, Peter A. (1987), Italian Manpower 225 B.C–A.D. 14, Oxford University Press 
  • Clauss, Manfred (2001), The Roman Cult of Mithras: The God and His Mysteries, Routledge 
  • Cornell, Tim (1989), „The Recovery of Rome”, The Cambridge Ancient History, 2, Cambridge University Press 
  • Dillon, Matthew; Garland, Lynda (2005). Ancient Rome: From the Early Republic to the Assassination of Julius Caesar. Routledge. 
  • Dolansky, Fanny; Rawson, Beryl (2011), „Religious Ritual and Roman Domestic Life”, A Companion to Families in the Greek and Roman Worlds, London 
  • Dorcey, Peter F. (1992), The Cult of Silvanus: A Study in Roman Folk Religion, Brill 
  • Dupont, Florence (1994), Daily Life in Ancient Rome, Wiley-Blackwell 
  • Dyson, R. W. (2005), Natural Law and Political Realism in the History of Political Thought, 1, Peter Lang 
  • Fields, Nic (2009), Spartacus and the Slave War: 73–71 BC, Osprey 
  • Fowler, William Warde (1908), The Roman Festivals of the Period of the Republic, London 
  • Frier, Bruce W.; McGinn, Thomas A.J. (2004). A Casebook on Roman Family Law. Oxford University Press: American Philological Association. 
  • Frost, Peter (2008), The beginnings of black slavery 
  • Futrell, Alison (2006), A Sourcebook on the Roman Games, Blackwell 
  • Gabrielsen, V. (2003), „Piracy and the Slave-Trade”, Erskine, A., A Companion to the Hellenistic World, London 
  • Gagarin, Michael (2010), „Slavery in Rome”, The Oxford Encyclopedia of Ancient Greece and Rome, Oxford University Press 
  • Gamauf, Richard (2009). „Slaves doing business: the role of Roman law in the economy of a Roman household”. European Review Of History 16 (3): 331–346. 
  • Gardner, Jane F. (2011), „Slavery and Roman Law”, The Cambridge World History of Slavery, Cambridge University Press 
  • Glancy, Jennifer A. (2002), Slavery in Early Christianity, Oxford University Press 
  • Goodwin, Stefan (2009), Africa in Europe: Antiquity into the Age of Global Expansion, 1, Lexington Books 
  • Harper, Kyle (2011), Slavery in the Late Roman World, AD 275–425, Cambridge University Press 
  • Harris, W. V. (1979), War and Imperialism in Republican Rome 327–70 B.C., Oxford 
  • Harris, W. V. (2000), „Trade”, The Cambridge Ancient History: The High Empire A.D. 70–192, 11, Cambridge University Press 
  • Hirt, Alfred Michael (2010), Imperial Mines and Quarries in the Roman World: Organizational Aspects 27 BC–AD 235, Oxford University Press 
  • Hopkins, Keith (1978), Conquerors and Slaves, Cambridge University Press 
  • Hopkins, Keith (1993). „Novel Evidence for Roman Slavery”. Past & Present 138. 
  • Johnston, Mary (1957), Roman Life, Chicago: Scott, Foresman and Company 
  • Keane, Catherine (2006), Figuring Genre in Roman Satire, Oxford University Press 
  • Kehoe, Dennis P. (2011). „Law and Social Function in the Roman Empire”. The Oxford Handbook of Social Relations in the Roman World. Oxford University Press. 
  • Knapp, Robert (2013). Invisible Romans. Prostitutes, outlaws, slaves, gladiators, ordinary men and women... the Romans that history forgot. London: Profile Books. 
  • Isaac, Benjamin (2006). „Proto-Racism in Graeco-Roman Antiquity”. World Archaeology 38 (1). 
  • Langley, Andrew; De Souza, Philip (2009). Roman News. Candlewick press. 
  • Mauss, Marcel (1979). „A Category of the human mind: the notion of the person, the notion of 'self'”. Sociology and psychology. Essays. London: Routledge & Kegan Paul. 
  • McGinn, Thomas (2003), Prostitution, Sexuality, and the Law in Ancient Rome, Oxford University Press 
  • Mellor, Ronald (1997), The Historians of Ancient Rome, New York: Routledge 
  • Millar, Fergus (2002), The Crowd in Rome in the Late Republic, University of Michigan 
  • Mouritsen, Henrik (2011), The Freedman in the Roman World, Cambridge University Press 
  • Mueller, Hans-Friedrich (2010), „Saturn”, The Oxford Encyclopedia of Ancient Greece and Rome, Oxford University Press 
  • Musić, August (1910). Nacrt grčkih i rimskih starina. Zagreb: Kralj. hrv.-slav.-dalm. zemaljska vlada. 
  • Plaza, Maria (2006), The Function of Humour in Roman Verse Satire: Laughing and Lying, Oxford University Press 
  • Ramsay, Willian (1867), „Tiro, M. Tullius”, Smith, William, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Boston 
  • Rostovtzev, Mikhail (1963), The Social and Economic History of the Roman Empire, Tannen 
  • Saller, Richard P. (1998), „Symbols of Gender and Status Hierarchies in the Roman Household”, Women and Slaves in Greco-Roman Culture, Routledge 
  • Santosuosso, Antonio (2003), Storming the Heavens: Soldiers, Emperors and Civilians in the Roman Empire (History and Warfare), Westview Press 
  • Scheidel, Walter (2005). „Human Mobility in Roman Italy, II: The Slave Population”. Journal of Roman Studies (95): 64–79. 
  • Segal, Erich (1968), Roman Laughter: The Comedy of Plautus, New York: Oxford University Press 
  • Shelton, Jo-Ann (1997), As the Romans Did: A Sourcebook in Roman Social History (2. izd.), Oxford University Press 
  • Tierney, Brian (2002), The Idea of Natural Rights, Wm. B. Eerdmans 
  • Versnel, H. S. (1993), „Saturnus and the Saturnalia”, Inconsistencies in Greek and Roman Religion: Transition and Reversal in Myth and Ritual, Brill 
  • Westermann, William Linn (1942). „Industrial Slavery in Roman Italy”. The Journal of Economic History 2 (2). 
  • Westermann, William Linn (1995), The Slave Systems of Greek and Roman Antiquity, Philadelphia: The American Philosophical Society 
  • Wickham, J. (2014), The Enslavement of War Captives by the Romans to 146 BC, Liverpool, arhivirano iz originala na datum 2014-10-27, pristupljeno 2014-11-18 

Vanjske veze