Nebojša Jerković (Ogar, kod Pećinaca, februar 1912 — Bela Reka, kod Šapca, 29. novembar 1941) bio je srpski učitelj i jedan od partizanskih vođa tokom ustanka u Srbiji 1941. godine.
Biografija
Rođen je februara 1912. u selu Ogar, kod Pećinaca. Poticao je iz učiteljske porodice.
Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju u Pančevu. Učiteljsku školu je učio u Somboru i Subotici. Potom je kao učitelj radio u selima Sremska Rača i Klenak. Zbog svojih političkih stavova bio je sa službom upućivan u zaostala i besputna sela Makedonije, na jugoslovensko-albanskoj granici, u Gori.
Bio je jedan od najistaknutijih članova Učiteljske kulturno-izdavačke zadruge „Vuk Karadžić”, koju su vodili komunisti i koja je bila legalan oblik revolucionarnog učiteljskog pokreta. Ima je veliki ugled među učiteljima i postao predsednik ovog Učiteljskog udruženja.
Godine 1939, zajedno sa suprugom Katarinom, koja je bila učiteljica, postao je član tada ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Ubrzo potom postao je sekretar partijske ćelije. Godine 1940, učestvovao je sa suprugom na partijskom kursu u Sijarinskoj Banji, kod Leskovca kojim je rukovodio Svetozar Vukmanović Tempo, a radu kursa učestvovao je i Veselin Masleša. Tokom ovog kursa Nebojša je bio rukovdilac jedne grupe.
Od 1940. živeo je u Beogradu. Dobio je legalno zaposlenje kod Gece Kona kao akviziter, a bavio se profesionalnim partijskim i revolucionarnim radom.
Ustanak u Srbiji
Posle Aprilskog rata, 1941. godine napustio je Beograd i sa suprugom otišao u selo Klenak. Potom je krajem juna, po nalogu KPJ, prešao u Šabac, gde je 25. juna na sastanku OK KPJ za Šabac bio uključen u Vojno-operativni štab. Pošto je za vreme služenja vojnog roka završio Školu rezervnih oficira i imao čin rezervnog poručnika, bio je predviđen za komandanta budućeg odreda.
Odmah potom Nebojša je napustio Šabac i otišao u selo Štitar, u čijoj su blizini počeli da se okupljaju komunisti koji su napuštali Šabac i prelazili na teren. Oni su ovde aktivno radili na organizovanju partizanskog odreda – prikupljali su oružje, municiju i dr. Ubrzo potom 16. jula formiran je Mačvanski partizanski odred, a Nebojša je postao njegov komandant.
Pod njegovom komandom Mačvanski partizanski odred je vršio mnoge uspešne akcije tokom leta i jeseni 1941. godine. U početku je vršio napade na žandarmerijske stanice u selima Mačve i Podrinja, a u avgustu je izveo napad na Mačvansku Mitrovicu i dva puta na Bogatić. Ove uspešne akcije doprinele su da odred brojčano ojača i da se naoruža.
Jerković je 25. avgusta postigao sporazum sa kapetanom Dragoslavom Račićem, komandantom Cerskog četničkog odreda o zajedničkoj borbi. Potom su partizani Mačvanskog odreda, zajedno sa četnicima učestvovali u napadu na Banju Koviljaču, blokadi Šapca i neuspelom napadu na Šabac, krajem septembra. U toku septembra stvorena je velika oslobođena teritorija sa oslobođenim mestima – Banja Koviljača, Bogatić, Loznica i Mačvanska Mitrovica.
Na savetovanju Glavnog štaba NOP odreda u Stolicana, održanom 26. septembra 1941, učestvovao je i Nebojša Jerković. Na njegovu inicijativu, Vrhovni štab je odlučio da se preko Narodnooslobodilačkih odbora organizuje sakupljanje pšenice i drugih žitarica i izvrši njihova evakuacija u brdske predele Rađevine i dalje ka centru oslobođene teritorije u Užicu. Narod Mačve, Pocerine i Posavine je prihvatio ovu inicijativu i dao velike količine žitarica, ne želeći da one padnu u ruke okupatora.
Kada su jake okupacione snage, pokrenule Prvu neprijateljsku ofanzivu, krajem septembra 1941. godine, prvi na udaru nemačke 342. divizije bio je Mačvanski partizanski odred. Posle upornih borbi, odred je bio primoran da se povlači ka jugu. Posle pada Užičke republike, krajem novembra odred se našao u još težoj situaciji. Na sastanku Štaba odreda sa predstavnikom Glavnog štaba NOP odreda Srbije Mirkom Tomićem, 15. decembra u selu Dragodolu, kod Osečine, doneta je odluka, na osnovu direktive Vrhovnog štaba, da se odredi vrate na svoj teren. Probijajući se ka Mačvi, na Ceru je krajem decembra, izginuo ili zarobljen gotov čitav komandni sastav odreda – štab odreda, štabovi bataljona i veći broj boraca. Ovo je označilo potpuno razbijanje odreda, a samo jedna četa je uspela da se probije i priključi Valjevskom partizanskom odredu.
Prema planu o probijanju, odred se podelio u manje grupe, a za mesto sastanka određen je Kumovac na Ceru. Grupa u kojoj se nalazio Nebojša Jerković, brojala je još osmoro ljudi – Dobrosav Radosavljević, Radovan Vuković, Danilo Bakić, Aleksandar Stanković Lala, Miodrag Mika Graor, Mimčilo Moša Srnić i kuriri Štaba Milenko Berić i Aleksa Andrić. U selu Bela Reka, u podnožju Cera, ova grupa se smestila u kući Božidara Radojčića, koja je bila na kraju sela. Uvidevši da je grupno probijanje nemoguće, 27. decembra 1941. doneli su odluku da se podele u dve grpe. U Beloj Reci su tada sa Jerkovićem ostala četiri partizana.
Nepromišljenom akcijom kurira Aleksandra Andrića, koji je u toku dana samovoljno napustio selo, uveče su u selo došli pripadnici ljotićevog dobrovoljačkog odreda. Oko 23 časa oni su opkolili kuću u kojoj su bili partizani i zarobili Andrića. Potom su otvorili vatru na kuću. Našavši se u bezizlaznoj situaciji, grupa partizana se odlučila na samoubistvo, kako ne bi pali u zarobljeništvo. Tada su pored Nebojše Jerkovića, stradali i Aleksandar Stanković Lala (1907–1941), Miodrag Mika Graor (1922–1941) i Momčilo Moša Srnić (1919–1941). Nemci su potom njihova tela odneli u Šabac, a domaćina kuće Božidara Radojčića, koji se nalazio u šabačkom logoru streljali.
Pored Nebojše u ratu je učestvovala i njegova supruga Katarina Kaća Jerković, učiteljica, koja je od avgusta 1941. bila kurir Okružnog komiteta KPJ za Šabac i kuri Štaba Mačvanskog odreda. Posle neuspelog partizansko-četničkog napada na Šabac, ostala je ilegalno da boravi u Šapcu, a kasnije je prešla u Beograd. Nebojšin mlađi brat Dušan, koji je takođe bio učitelj i član KPJ, bio je jedan organizatora ustanka u Užicu i komandant Užičkog partizanskog odreda. Poginuo je 29. novembra 1941. za vreme bitke na Kadinjači.
Nasleđe
Ukazom Predsedništva AVNOJ-a posthumno je 6. jula 1945. odlikovan Ordenom zasluga za narod prvog reda.[1]
U čast Nebojše i Dušana Jerkovića jedna beogradska osnovna škola i ulica, kao i naselje oko te ulice, nose naziv Braća Jerković. Takođe Nebojšino ime nosi i osnovna škola u selu Buđanovcima, kod Rume, osnovna škola u Dragašu, u Gori, kao i nekoliko ulica širom Srbije.
Reference
Literatura
- Likovi revolucije tom III. Beograd: Prosveta. 1966. (COBISS)
- Parmaković, Dragoslav (1973). Mačvanski (podrinski) narodnooslobodilački partizanski odred 1941—1944. Fond narodnooslobodilačke borbe Podrinja. (COBISS)
Povezano
