Mihailo Petrović
Rođenje	9. 11. 1863. Karlovac
Smrt	4. 8. 1934. (70 godina) Beograd
Prebivalište	Srbija
Polje	Hirurgija
Poznat po	Inovacijama u hirurgiji
Ratni hirurg na Solunskom frontu

Mihailo Petrović (Karlovac, 9. 11. 1863 — Beograd, 4. 8. 1934) je bio sanitetski brigadni general jugoslovenske vojske, prvi srpski hirurg, profesor univerziteta, osnivač hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Nišu, šef hirurškog odeljenja Prve poljske bolnice u Dragomancima na Solunskom frontu od 1916 — 1918, u kojoj se istako kao ratni hirurg i neumorni operator. Pisac brojnih zapaženih naučnih radova iz oblasti hirurgije, profesor medicinskog fakulteta, u dva navrata predsednik Srpskog lekarskog društva.^[1]

Koliko je Petrović bio posvećen hirurškom radu govori činjenica da je posle smrti njegovo srce ugrađeno u zid hirurške sale Glavne vojne bolnice u Beogradu, u Pasterovoj ulici, poznatijoj kao stara Vojnomedicinska akademija. Na njegovoj urni zapisano je:^[2],^[3][4]

Dr Petrović predaje dušu Bogu, telo srpskoj zemlji, a srce srpskoj medicini "

Rođen je 9. 11. 1863. u Karlovcu, Hrvatska, tada pod Austrougarskom vlašću, u srpskoj porodici uglednog trgovca Vasilija Petrovića. Još kao dete prešao je u oslobođenu Kneževinu Srbiju i u Beogradu, u okolini Vidin kapije,^{[n 1]} rastao, i vaspitavao se u srpskom duhu. Gimnaziju je završio u Beogradu, a medicinu u Beču. Specijalizovao je hirurgiju kod slavnog profesora Teodora Bilrota u Beču i profesora Vojislav Subotića u Beogradu.

Kao strani podanik, sa godišnjom platom od 1.500 dinara, 1890. stupio je na rad u Opštu državnu bolnicu u Beogradu kao sreski lekar i lekarski pomoćnik na hirurškom odeljenju kojim je rukovodio dr Vojislav Subotić srpski hirurg svetske slave u oblasti hirurgije povreda krvnih sudova i cisti pankreasa.^{[n 2]}. Primajući Petrovića na svoje odeljenje, Subotić ga je dočekao ovim rečima:

Primiću vas, amice, na svoje odeljenje pod uslovom da stanujete u neposrednoj blizini bolnice, da se 'ranite što bliže, da se ne bavite privatnom praksom i da ste svakog trenutka bolnici na raspoloženju.

Prema kasnijem pisanju Petrovića na, Subotićevom odeljenju, vladala je najstroža, disciplina, disciplina koju su bez pogovora, morali poštovati svi zaposleni, ili bi u protivnom bili sa odeljenja uklonjeni, što je, po mišljenju Petrovića, na mlade lekare povoljno uticalalo jer ih je učilo redu i radu. Petroviću Subotićeva strogost i autoritet nije smetala, u njihovim kasnijim razlikama u mišljenju povodom jedne te iste stvari. Ali,među ovom dvojicom velikana srpske hirurgije nije bilo neposrednih, a pogotovu ne javnih sukoba,^[5] čak i o nda kada je učenik prevazišao svog učitelja.^[6]

U Srpsku vojsku stupio je 1893. godine. Godine 1896., pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima,^{[n 3]} Mihajlo Petrović je u činu sanitetskog kapetana, otišao u Niš za načelnika hirurgije Moravske stalne vojne bolnice u Nišu, gde je postao jedini hirurg u gradu Nišu.

Stanje koje je 1869. u niškoj vojnoj bolnici zatekao, Petrović je u svom dnevniku ovako opisao;

Zatekao sam loše stanje ne beše ni koliko toliko podesnog lokala gde bi se ono moglo smestiti. Prostorija u kojoj smo trebali da operišemo, bila je smeštena u jednoj od bolesničkih soba Trećeg paviljona, u kojima su ležali svi mogući bolesnici, no koja je bila momentalno ispražnjena i okrečena. Sve do polovine 1898. godine radili smo u toj sobi. No, kako se te godine dovršio jedan nov prizemni paviljon sa dve velike sobe i po dve male, to ga je hirurško odeljenje zauzelo i u jednoj od tih malih soba - od 9 m² - namestilo operacionu salu, a od hodnika ogradom odvojilo predvorje operacione sale, za pranje ruku i presvlačenje hirurga i njegovih pomoćnika, prema aseptičnom protokolu.

U isto vreme (1897.) kada je osnivao hirurško odeljenje Moravske stalne vojne bolnice Niš, na inicijativu upravnika Okružne bolnice Niš, dr Dimitrija Milićevića, Mihailo Petrović, istovremeno je otvarao i hirurško odeljenje niške Okružne bolnice.

Tih godina Petrović je radio paralelno u dve bolnice, danju i noću, što je za njegov organizam bilo izuzetno naporno. O ovome svedoči dr Leon Koen jedan od kasnije velikih profesora;

Trošio se i fizički i duševno; no, uvek vesela srca a lica nasmejanog, s puno posebnog humora njemu svojstvenog. Samo je čovek njegovog kova, savesnosti, izdržljivosti, a sa osećajima dužnosti i odgovornosti, mogao tako. Ne beše atletskog telesnog sastava. Naprotiv. Stoga za metafizičare Petrović ostaje zgodan primer; duh je, što se njegovog slučaja tiče, uvek i uvek nadvladavao materiju čak - bezobzirno.

Godine 1898. Petrović je podneo zahtev za „otpust na austrougarsko podaništvo“, položio zakletvu i dobio srpsko državljanstvo.

Najvećim delom zahvaljujući Petroviću razvoj vojne hirurgije u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici u Nišu bio je, i pored teških početaka, veoma brz. Tako je na Prvom kongresu srpskih lekara i prirodnjaka, održanom u Beogradu 1904. godine u prisustvu pedeset lekara iz inostranstva, a potom i na Prvom sastanku srpskih hirurga 1907. učestvovao i major dr Mihajlo Petrovića sa još tri lekara iz ove bolnice. Na tim skupovima Petrović je izneo sopstvena iskustva o devetogodišnjem izvođenju zahvata herniotomije (lečenje kile, bruha) u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici kod 4.328 regruta nesposobnih za vojsku. Tim operativnim zahvatom kako je istako Petrović značajno je povećan broj za vojsku sposobnih građana.^[7]

Na dužnosti u Nišu bio je od 1986. do 1912. godine. Sanitetski kapetan prve klase postao je 1897. godine, major 1901, potpukovnik 1908. godine. Pukovnik je postao 1913. godine po završetku Drugog balkanskog rata, iako je 1912. godine prešao u civilnu službu, i obavljao dužnost načelnika Hirurškog odeljenja Okružne bolnice u Nišu.

Pred Prvi svetski rat, bio je upravnik Moravske stalne vojne bolnice (8. 1913.—7. 1914.), ali i inspektor sanitetskih ustanova u Nišu i i predsednik supervizorne komisije u Marselju.

Boravak Petrovića u Nišu, koji je zahvatao četvrt veka, ostaće zapamćen kako po stručnim radovima tako i u dušama celog niškog kraja...„s kojim je Petrović ostao prisno vezan do kraja života“.

U Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu Petrović je postao vrhunski hirurg. Iako visokog čina on nije ratovao kao štabni oficir u nekoj od komandi srpske vojske, već je uvek bio u prvim borbenim redovima, u rovovima među ranjenim vojnicima. A između dve bitke aktivno je svojim pomoćnicima (studentima medicine, koje je u studiranju omeo rat) držao predavanja i uvodio ih u veštine hirurgije.

I pored velikog otpora saveznika i kadrovskih problema srpskog saniteta pred proboj Solunskog fronta Srpska Vrhovna komanda formirala je bolnicu u Dragomancima (Prvu poljsku hirušku bolnicu) na čelu sa dr Đorđem Nešićem i dr Mihailom Petrovićem,

Kada je, i pored naređenja saveznika da Srbi ne formiraju bolnicu i kadrovskih problema saniteta pred proboj Solunskog fronta, Srpska Vrhovna komanda formirala je bolnicu u Vasiliki (Prvu poljsku hirušku bolnicu) na Solunskom frontu. Za glavnog hirurga postavljen je sanitetski pukovnik dr Mihailo Petrović. Tokom 8. meseca 1916. godine posle žestoke ofanzive neprijatelja, i kontraofanzive savezničkih i srpskih trupa, u borbi za Kajmakčalan, ranjenika je bilo na više hiljada. Nažalost oni nisu stizali do Vasilika, u kojoj je Petrović (po naređenju generalštaba) operisao kilave (osobe sa bruhom).

Petrović je iako nerado stisnutih zuba, morao je da ispuni taj zadatak. A kada ga je ispunio, odlučio je, na svoju odgovornost, da Prvu hiruršku poljsku bolnicu primakne bliže frontu, iako mu to nije bilo dopušteno.^[8] Ova mudra i smela Petrovićeva odluka spasila je živote mnogim ranjenicima, a naljutila Francuske saveznike, jer je:

...Srbija – u poređenju sa Saveznicima i sa Centralnim silama – isprednjačila je makar za korak, i u pogledu ratno-hirurške doktrine, zalažući se za načelo što je moguće kraćeg transporta ranjenih? A to je značilo da hirurške poljske bolnice treba da su što bliže frontu.^[9]

Hirurgija, se u Srbiji, po Petrovićevom dubokom uverenju, nije negovala kako treba, sve do poslednje decenije 19. veka. Na to je uticao mali brojem lekara, i činjenica da je Srbija za nepunih deset godina prošla kroz tri rata. Za izlazak iz ovakvog stanja u hirurgiji Srbije, uz Subotića i Sondermajera u Beogradu i Živote Jankovića u Kragujevcu, Petrović je kao četvrti hirurg, najmlađi među njima, na posebno isturenom položaju u Nišu, u koji su gravitirale, iz još neoslobođenih delova Južne Srbije, veće grupe bolesnika na lečenje u nišku Okružnu bolnicu, nosilac velikih zasluge za razvoj hirurgije u Srbiji s kraja 19. veka i u prvim decenijama 20. veka.

Te Petrovićeve zasluge ogledaju se u tome što je u ratnu hirušku doktrinu uveo dosta novina. Jedna od njih je i postupak sa ratnom ranom po svim principima asepse i antisepse, o čemu je Mihailo Petrović napisao:

...iz očekivanog stava prešli smo u aktivniji, jer smo videli, da ako ne otvaramo i ne proširimo samo pogođeno mesto, može da se javi retencija. Ovde nam više nije bio od koristi aseptički Utermelenov zavoj... rane nisu dolazile u najboljem stanju, mada se još kod nas ni tada ne javlja nigde gasna flegmona, koja se tako često javljala u evropskom ratu.

On je rane ispirao 2% karbolnom kiselinom, inficirane većom koncentracijom, ili je koristio jod i jodoform-gazu. Upravo u Srbiji, zahvaljujući Petroviću u srpsko-bugarskom ratu (1885) promovisane su pored primena jodoforma u lečenju ratnih rana, i metode drenaže ratne rane i skraćenja vremena evakuacije (do primarne obrade ratne rane). Ove inovacije dr Mihaila Petrovića brzo su shvatili i prihvatili i drugi hirurzi. Time je on dokazao da ja ovakav tretman ratne rane bitan faktor u smanjenju učestalosti njene infekcije, pojave septičnih komplikacija, učestalosti amputacija i smrtnosti.^[10]

Petrović je takođe među prvima ukazo na jednu pojavu (koja će mnogo godina kasnije biti uočena i nazvana sindrom uzajamnog pogoršanja kod ratnih povreda,^{[n 4]}), koja značajno utiče na infekciju rana, naglašavajući pri tome na nešto vrlo bitno:

...

...u rovovima i zemunicama naši vojnici čučali su sa puškom na „gotovs“! ne danima, nedeljama i mesecima, no godinama, od jula 1916 do kraja 8. 1918. Nema sumnje, da je iznurenost organizma u takvim uslovima išla tome u prilog.

Kada je 15. 9. 1919. Jugoslovensko lekarsko društvo izdalo „Pravilnik za stručne sekcije“ u kome se kaže: „da u Jugoslovenskom lekarskom društvu mogu da se organizuju sekcije za sve grane medicine“, za prvog predsednika izabran je Mihailo Petrović. Hirurška sekcija SLD-a i pored zalaganja Mihaila Petrovića, a kasnije i njegovih sledbenika, nije osnovana sve do 1950. godine.^{[n 5]}

Po završetku Prvog svetskog rata 1920. Petrović je po potrebi vojne službe prekomandovan u Zagreb na dužnost referenta sanitetske službe u Šestoj armijskoj oblasti. Na toj dužnosti ostao je sve dok ukazom Ministra vojske od 1921. godine nije premešten na dužnost, načelnik Hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Beogradu. Na toj dužnosti bio je sve do 1929. godine, kada je penzionisan u činu brigadnog generala (u koji je unapređen 1924. godina) sa pravom nošenja uniforme, koju on nije skidao sve do svoje smrti.^[11]

Kada je Hirurško odeljenje Opšte bolnice na Vračaru, 1921. godine, odlukom Medicinskog fakulteta u Beogradu postalo Hirurška klinika i prva nastavna i stručna ustanova za studije hirurgije u Kraljevini SHS, trebalo je izabrati predavače. Na predlog profesora Subotića, Mihailo Petrović je te godine izabran za vanrednog profesora hirurške propedevtike, istovremeno kada je postavljen i za načelnika Hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Beogradu.

I nakon penzonisanja 1929. godine, Petrović je nastavio da radi kao profesor hirurške propedevtike na Medicinskom Fakultetu u Beogradu, i da operiše „bezmalo do poslednjeg daha“. Kada mu je umrla supruga 1932. godine, preselio se na Hirurško odeljenje Vojne bolnice u Beogradu, gde je sve do smrti 1934. podučavao svoje mlađe kolege.

Među njima je bio i Rada Danić, koji će kasnije postati jedna od uglednih hirurga Jugoslavije, i veliki poznavalac dela Mihaila Petrovića. Koliko je bila nepromišljena odluka vojnih vlasti o penzionisanju Petrovića, najbolje se vidi iz pisma Rada Danića upućenog Petroviću:

...koliko mi teško pada ovo Vaše – bar zvanično – napuštanje rada mislim da nije potrebno naročito isticati. Samo mislim da se Vojska, kojoj ste sve dali i koju ste tako legendarno voleli, nije do prema Vama do kraja odužila. S tog se nadam da će Vam u toliko miliji biti ovaj glas iskrene zahvalnosti i odanosti jednoga Vašeg đaka, koji ostaje Vaš uvek Rada Danić. 13. aprila 1929. u Nišu.^[11]

Nosilac 17 odlikovanja i ordena, među kojima i;

• Orden Karađorđeve zvezde četvrtog stepena
• Četiri Ordena Svetog Save
• Orden belog orla četvrtog stepena
• Orden belog orla petog stepena
• Albanska spomenica
• Orden francuskog Ratnog krsta sa palmom

• Mile S. Bjelajac: Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije, Beograd 2004. Izdavači: Institut za noviju istoriju Srbije i Dobra d.o.o.

Greška u referenci: Oznake <ref> postoje za skupinu imenovanu kao "n", ali nema pripadajuće oznake <references group="n"/>