Rusko Carstvo kojim absolutistički vlada car Nikola II se početkom dvadesetog veka našlo potreseno velikim socijalnim nemirima koji vode do ugušene ruske revolucije1905. godine, ali ta činjenica nije dovela do promene načina upravljanja državom. Tokom 1910-ih godina u njoj dolazi do samo 222 štrajka, ali taj broj se već 1913 povećao na 2404, a od 1.1. do 31.7 1914. ih je veći bilo 3534. U takvoj uzavreloj unutrašnjoj situaciji ruska vlada je odlučila ignorirat upozorenje bivšeg ministra unutrašnjih poslova Petra Durnova koji je ugušio revoluciju iz 1905. da se zbog unutrašnje situacije mora izbeći rat po svaku cenu i odlučila samozavaravanjem ući u rat s Nemačkom i Austro-Ugarskom (Prvi svetski rat) kako bi pored ostalog ojačala patriotske osećaje svog stanovništva i tako rešila unutrašnje probleme.
Ta strategija je na početku doživela uspeh, ali kako se neuspešni rat produžavao i osiromašivao rusko stanovništvo tako je situacija postajala sve napetija, a do eksplozije će doći 20. 2. 1917.[a] kada Petrograd ostaje bez hleba. Narod se tada diže na pobunu, a na znak za uzbunu predsednika ruskog parlamentaMihaila Rodzjanka od 26. 2. sa rečima da glavni grad ima prekid distribucije hrane i goriva, a nemire je sve teže kontrolirat, car Nikola II odgovara:
Onaj debeli Rodzjanko opet piše gluposti, na koje mu ja neću odgovoriti
Pet dana kasnije car koji nije htio odgovoriti na gluposti je abdicirao čime završava Februarska revolucija, a na vlast dolazi Grigorij Lavov koji uspeva normalizirati ako ništa drugo opskrbu hranom što dovodi do kratkotrajnog smirivanja situacije. Do narodnih nemira ponovno dolazi u aprilu i julu zbog namere nove vlade da nastavi rat protivno narodne volje. Nakon propasti ljetne Kerenski ofenzive sudbina prve ruske republike koja tada ima gotovo 2 miliona dezertera je bila odlučena, ali novi premijer Aleksandar Kerenski je i dalje odbijao završit rat.
U takvoj unutrašnjopolitičkoj situaciji Petrogradski sovjet pod upravljanjem Lenjina koji se vratio u Rusiju uz Nemačku pomoć donosi 16. 10. 1917. odluku o osnivanju Vojnorevolucionarnog komiteta sa ciljem početka revolucije. Prvi uranjeni, a danas već i zaboravljeni hitac revolucije će biti ispucan u Talinu 23. 10. kada tamošnji Boljševici preuzimaju vlast u gradu, ali tradicionalno će se računati da revolucija počinje dva dana kasnije u Petrogradu.
Revolucija sa parolama koje pozivaju na mir, hleb i zemljište će proći 25. 10. j. k. praktički bez ispaljenog metka pošto niti vojne niti policijske snage u glavnom gradu nisu bile zainteresirane omraženu vladu Kerenskog tako da će sva vlast u državi biti 26. 12. prebačena na Sovjet kojega će iz protesta napustiti političke formacije koje se protive revoluciji. Na čelu nove vlade koja dobiva ime Savjet narodnih komesara (Совет народных комиссаров) će biti Lenjin, a njegov prvi zadatak postaje sklapanje mira sa Centralnim silama kako bi se uspeo ispuniti obećanja dana narodu pred revoluciju i tako se održat na vlast. Rezultat tih pregovora postaje ponižavajući Mir u Brest-Litovsku (3. 3. 1918.) kojim Rusija gubi veliki deo svog teritorija zbog političke želje za mirom, ali i nemogućnosti nastavka rata pošto su se vojnici odbijali dalje boriti.
Ovaj dio članka je u začetku. Pogledajte kako uređivati članak i pomozite Wikipediji u njegovom proširenju.
