Vergilije je ovaj spev pisao sedam godina (od 36. do 29. god. st. e.) a posvetio ga je svome pokrovitelju Meceni. Premda je kao glavni uzor za Georgike poslužio Hesiodov spev Poslovi i dani, Vergilijev dug tom spevu nije veliki, budući da donose znatno složenija i dublja razmišljanja i pažljiviju književnu obradu, te stoga pokazuju da više duguje delima kasnijih grčkih pesnika kao što su Arat i Nikandar. Kao izvore za stručne podatke iz oblasti zemljoradnje Vergilije je pre svega koristio Varonovoprozno delo O zemljoradnji(De re rustica), objavljeno 37. god. st. e., čije se etičke vrednosti i patriotski patos osećaju i u Georgikama. Međutim, Georgike nalikuju Hesiodivim Poslovima i danima po tome što njihov cilj nije da pruže stručne uputstva za one koji žele da se bave poljoprivredom, nego da pruži jednu idealizovanu sliku italskogsela i seljačkog života: taj je život težak i mukotrpan, pun teškoća i patnji, ali ako se vodi u saglasju sa prirodom i božanskim planom, on donosi moralno zadovoljenje i nagradu mira i zadovoljstva (II, 458 i d.), a takav je život istovremeno i osnova sve veličine Italije. Za Vergilija, upravo kao i za Hesioda, težak rad (labor improbus) je ključ svega: on pojedinca vidi kao nekog veslača koji vesla uzvodno i koga će rečni tok odvesti natrag ukoliko ma i za trenutak prestane s napornim veslanjem (I, 199). Možda najveći dug Vergilije ima premaLukreciju, na koga indirektno aludira u II, 490–492:
Felix, qui potuit rerum cognoscere causas,
atque metus omnis et inexorabile fatum
subiecit pedibus strepitumque Acherontis avari!
Srećan je onaj što mogaše da uzroke pojava shvati,
Ne samo da se Vergilije na Lukrecija ugleda u pojedinim izrazima i stilu, nego je njemu sličan i po velikoj snazi, gotovo patosu, sa kojom ispeva svoja pevanja. Ipak, Georgike se suprotstavljaju Lukrecijevoj epikurejskojfilozofiji, koja je tvrdila da bogovi ne utiču na naš svet i život: Vergilije prihvata božansku intervenciju i proviđenje, i emotivno opisuje seoska italska božanstva. Vergilijeva duboka osećajnost prema svim živim bićima, uviđanje potrebe da čovek deluje u saglasju s prirodom, njegova zrela izražajnost kao i gotovo do savršenstva dovedena pesnička tehnika učinili su da se Georgike smatraju "najboljim delom najboljeg pesnika", kako je to formulisao njegov engleski prevodilac John Dryden. Ratarske pesme nikako nisu puki priručnik za zemljoradnike, a to sa svim svojim greškama u obradi materije i silnim filozofskim digresijama ne mogu ni biti:, već su antičkiknjiževni kritičari odmah uvideli da je njihov cilj pre bio da čitaocu pruže zadovoljstvo nego uputstva.
Knjiga 1 Georgika daje savete o obrađivanju zemljišta u proleće, o đubrenju, navodnjavanju, oranju itd., zatim obrađuje značaj vremenskih prilika i podneblja i opisuje različita godišnja doba, a završava se emotivnim opisom patnji koje je Italija pretrpela nakon atentata na Julija Cezara. Knjiga 2 obrađuje uzgajanje drveća, posebno maslina, kao i vinove loze, a tu se nalazi i velelepna pohvala Italije (II, 136 i d.). Knjiga 3 obrađuje uzgoj stoke, a završava se poznatim opisom stočne kuge u Alpima. Knjiga 4 opisuje pčelarstvo, pri čemu se na pčele sa dobrodušnom ironijom gleda kao na primerke idealnog rimskog građanstva (parvi Quirites = mali Rimljani). Celo se delo završava mitom o Aristeju te pričom o Orfeju i Erudici. Teško je utvrditi razloge koji su pesnika naveli da doda ovaj kasniji umetak u svoj spev. Prema mišljenju Vergilijevog antičkog komentatora Servija, četvrta knjiga imala je dva izdanja: u prvom se nalazila pohvala Vergilijevom prijatelju, pesniku Korneliju Galu, a u drugom izdanju – izdatom nakon što je Kornelije Gal pao u nemilost kod Oktavijana Avgusta – Vergilije je izostavio pohvalu Galu i umesto nje umetnuo mit o Aristeju, božanskom zaštitniku pčela. U svakom slučaju, bez obzira na to koji su bili razlozi ovom dodatku, ostaje činjenica da ovaj završetak sadrži neke od najboljih Vergilijevih stihova te izaziva duboke osećaje jer opis oštro individualizovane i nesrećne ljubavi pesnika Orfeja prema njegovoj lepoj ženi Euridici sledi opisu zaposlenog, uređenog i neemotivnog života pčela.
