Gaj Marije (lat. Gaius Marius, rođen 157. godine st. e., umro 86. godine st. e.) bio je rimski vojskovođa i državnik koji je sedam puta tokom svoje političke karijere bio biran za konzula. Sproveo je važne reforme rimske vojske tako što je među vojnike primao i građane bez zemlje i uopšte zanemarivao formalno važeći imovinski cenzus, te time što je legije reorganizovao u odvojene kohorte.

Marije, rođen u viteškoj porodici u Arpinu, privukao je ranije pažnju Scipiona Emilijana kao mladi vojnik te je uz pomoć lukavog političkog oportunizma došao na položaj pretora i ušao u bračne veze s patricijskom porodicom Julija. Mada je Marije time duboko uvredio porodicu Metela, svoje ranije patrone, Kvint Cecilije Metel ga je zbog njegovog vojničkog talenta poveo sa sobom u Afriku kao legata. Marije je zatim započeo intrige protiv svog zapovednika kako bi se dokopao konzulskog položaja; postao je konzul 107. godine (uglavnom uz pomoć vitezova i narodnih tribuna koji su zastupali interese populara), a odlukom narodne skupštine dobio je komandu u Jugurtinom ratu. U tom se ratu nije pokazao mnogo boljim od Metela, ali 105. godine njegov kvestor Kornelije Sula je, tokom delikatnih i rizičnih pregovora, zarobio Jugurtu, pa je tako u zgodan čas obezbedio pobedu Mariju i Rimu.

Tokom prethodne decenije na severu se razvila ozbiljna pretnja Italiji. Počev od 125. godine nekoliko rimskih vojnih zapovednika (Marko Flak, na primer) borilo se protiv ligurskih i galskih plemena u južnoj Francuskoj, te je najzad tamo učvrstilo rimsku sferu uticaja: izgrađen je put koji je povezivao Italiju sa Hispanijom, a koji su verovatno obezbeđivale neke vojne postaje. Najzad, osnovana je kolonija u Narbonu, važnom čvorištu puteva (oko 108). Ali, ne želeći da proširi upravnu odgovornost, rimski senat je odbio da tamo osnuje redovnu provinciju. Tada su neka germanska plemena, od kojih su glavni bili Kimbri i Teutonci, tokom svoje seobe porazila jednog rimskog konzula, a zatim napala južnu Francusku, dobijajući naklonost lokalnog stanovništva i nailazeći na malo efikasnog rimskog otpora. Još dve konzulske vojske pretrpele su poraze, a oktobra 105. godine jedan konzul i prokonzul bili su sa svojim vojskama potučeni do nogu kod Oranža. U Rimu je zavladala panika, koju je smirila samo čvrsta akcija drugog konzula, Publija Rutilija Rufa.

U tom je trenutku stigla vest o Marijevom uspehu u Africi, pa je on opet bio oslobođen zakonskih prepreka i ponovo izabran za konzula za 104. godinu. Posle sjajnog [trijumf]a, koji je uzdigao moral Rimljana, on je preuzeo vojsku koju je već pripremio i obučio Ruf. Iz godine u godinu bio je biran za konzula, a germanska su plemena odlagala svoj napad na Italiju. Najzad, 102–101. godine do nogu ih je porazio kod Akva Sekstija, a zatim, sa svojim kolegom Kvintom Katulom, na Raudijskim poljima (blizu delte reke Pad). Bio je nagrađen novim trijumfom i još jednim konzulatom.

Glavni članak: Marijevske reforme

Tokom svog prvog konzulata Marije je preduzeo jedan korak velike važnosti: svestan već dugo prisutnih teškoća u tradicionalnom sistemu regrutacije, on je ignorisao imovinski cenzus prilikom prikupljanja vojnika, te je tako regrutovao veliki broj dobrovoljaca iz redova onih ljudi koji nisu imali ništa da izgube. Ovo se radikalno rešenje otada stalno koristilo, a obavezna se regrutacija sprovodila samo u vanrednim situacijama (kao što su saveznički i građanski ratovi). Takođe je uvećao važnost legionarske zastave, te je tako otpočeo proces koji je vodio tome da svaka legija ima jedan stalni kolektivni identitet. Istovremeno, Rutilije je uveo vojne vežbe i reformisao izbor viših oficira. Različite taktičke reforme vodile su povećanju važnosti kohorte (desetog dela legije) kao taktičke jedinice i potpunom oslanjanju na nerimske savezničke trupe u lako naoružanoj pešadiji i u konjici. Precizan razvoj ovih reformi nije moguće utvrditi, ali su one kulminirale u mnogo efektnijim vojskama Pompeja i Cezara.

Marijeva afrička vojska nije bila voljna da se upusti u novi rat, pa je Marije više voleo da regrutuje nove vojnike (koje više nije bilo teško naći). Ali, izgleda da ni on sam ni senat nisu bili bilo kakve nikakve odgovornosti prema veteranima. Narodni tribun Lucije Saturnin je 103. godine predložio agrarni zakon, po kome su veterani dobijali zemlju u Africi, u zamenu za Marijevu podršku nekim Saturninovim antioligarhijskim akcijama. Marije je pristao, a velike parcele dodeljene njegovim veteranima (kako Rimljanima tako i Italicima) pokazale su se početkom romanizacije Afrike. Kada su se završili ratovi s germanskim plemenima, Saturnin se 100. godine ponovo pokazao dobrodošlim saveznikom, pošto je isposlovao da se Marijevi veterani nasele u Galiji. To je za uzgrednu posledicu imalo odlazak Marijevog starog zapovednika i potonjeg neprijatelja, Kvinta Metela, koji je odbio da prizna važnost Saturninovog zakona te je, odabravši mučeništvo, otišao u progonstvo. Ali, ovog je puta Saturnin izvukao visoku cenu. Sa svojom saveznikom, pretorom Gajem Glaucijom, sproveo je zakone koji su mu donosili popularnost među popularima i vitezovima, a zatim je za veterane obezbedio zemlju u Makedoniji i na Siciliji, na isti način kao ranije za Marijeve veterane. Planirao je da se ponovo kandiduje za pretora u 99. godini, dok se Glaucija protivpravno nadmetao za konzulat. Nasilje pa čak i ubistvo slobodno su korišćeni da bi se postigli ti ciljevi.

Marije je sada morao napraviti izbor. Saturnin i Glaucija mogli bi mu obezbediti dalju podršku plebsa i možda vitezova, mada su je takođe mogli prisvojiti i za sebe. Ali, kao spasilac svoje države i šest puta konzul, on se sada nadao da će postati stariji državnik i prvak senata (princeps), koga će prihvatiti i poštovati oni koji su nekada s visine gledali na njega kao skorojevića. Tom je cilju dugo težio, deleći usluge optimatima koji su mogli postati korisni saveznici. To je bila nagrada koju je Marije želeo: on nikada nije pomišljao na revoluciju ili tiraniju. Stoga, kada je bio pozvan da spase državu od svojih revolucionarnih saveznika, nije mogao odbiti. Zatvorio ih je s njihovim naoružanim pristalicama i nije sprečio da oni budu linčovani, u punoj magistratskoj opremi. Ipak, kada je spasao oligarhiju od revolucije, nije bio nagrađen: izgubio je naklonost plebsa, dok su oligarsi, kako zbog njegovog porekla tako i zbog ranije beskrupulozne ambicije, odbili da ga prihvate kao jednakog sebi. Metel je bio pozvan iz progonstva; to je bio gorak udarac Marijevom ugledu, te je on odlučio da ode iz Rima i poseti Aziju.

Uskoro je nađen neki kompromis i Marije se vratio, ali tokom devedesetih godina on nije igrao neku veću ulogu u političkom životu. Mada je još uvek bio u svom elementu kada su njegovi prijatelji i klijenti bili napadani u sudovima, njegovi nekadašnji aristokratski štićenici našli su sada nove saveznike koji su više obećavali. Sula je bio tipičan: blizak Mariju na početku njegove rane karijere, on je 91. godine preuzeo vodeću ulogu u napadima na Marija, u čemu je (što je značajno) naišao na ogromnu podršku. Oligarhija nije mogla oprostiti Mariju.

U spoljnim prilikama, devedesetim je godinama dominirala Azija, glavni rimski izvor prihoda. Mitridat VI, kralj Ponta, stvorio je veliku državu oko Crnog mora te je počeo da prodire i u rimsku sferu uticaja. Marije se ranije susreo s njim i odlučno ga upozorio, što je privremeno urodilo plodom: Mitridat je poštovao rimsku moć. Kada je planirao da osvoji Kapadokiju, u tome ga je sprečio senat koji je naložio Korneliju Suli, tada prokonzulu, da tamo postavi prorimskog kralja 96–95. godine. (Tom prilikom je Sula primio i jedno izaslanstvo iz Partije – što je bio prvi kontakt između te dve sile.) Ali, novu nadu Mitridatu davalo je nezadovoljstvo rimskom vlašću koje se širilo po provinciji Aziji. Provincija je bila neefikasno organizovana posle pripajanja Rimu, a unutrašnja gradska uprava bila je korumpirana, tako da su je uskoro preplavili italski "poslovni ljudi" i rimski skupljači poreza. Kada je senat uvideo opasnost, poslao je 94. godine jednog od najistaknutijih pravnika, Kvinta Muciju Scevolu (konzula 95. godine i velikog pontifika) na misiju bez presedana da reorganizuje Aziju. On je sa sobom poveo Publija Rutilija Rufa – pravnika, stoičkog filozofa i bivšeg konzula – kao višeg magistrata, a posle Scevolinog povratka Rutilije je ostao u Aziji, gde je odlučno sprovodio nove principe koje su zaveli. To je izazvalo ogorčenje poslovnih ljudi, čije je profite Scevola ograničio. Zbog toga je 92. godine bio optužen za "iznuđivanje", te je bio osuđen posle suđenja u kome su rimski publikani i poslovni ljudi beskrupulozno upotrebili svoj uticaj na stalež iz koga su se birale sudije. Ta je osuda otkrila slom sistema koji je zaveo Gaj Grakho: stalež kome je on poverio kontrolu nad senatom sada je držao moć za koju nikome nije odgovarao, sprečavao je uvođenje uređene uprave i ugrožavao rimsku vlast. Razni vodeći senatori bili su najednom uznemiravani suđenjima, pa je pretio politički haos.

Vidi članak: Saveznički rat

Tokom devedesetih došlo je i u Italiji do opasnog razvoja događaja. U 2. veku st. e. Italici su kao celina pokazivali malo želje za rimskim građanskim pravom i bili su iznenađujuće pokorni pod eksploatacijom i nepravednim postupanjem. Najaktivniji pripadnici njihovog vladajućeg staleža ostvarivali su značajan profit u provincijskim operacijama, a oni konzervativniji među njima bili su zadovoljni time što je Rim podržavao njihovu oligarhijsku upravu. Gaj Grakho je davanje rimskih građanskih prava Italicima učinio delom svojih reformi, ali je do 122. godine postalo jasno da se rimski narod slagao s oligarhijom u tome da taj predlog treba odbaciti. Žrtve koje su tokom numidskog i germanskog rata zahtevane od Italije verovatno su među Italicima dodatno uvećale nezadovoljstvo njihovim inferiornim položajem. Marije je nekima dao rimska građanska prava kao nagradu za istaknutost u ratu – što je bilo nezakonito, ali je njegov položaj (auctoritas) bio dovoljan da odbrani njegove akcije. Saturnin je primio Italike u veteranske kolonije, a za neke je pokušao da isposluje građansko pravo potpuno ih uvrštavajući u rimske kolonije. Cenzori iz 97–96. godine, aristokrati povezani s Marijem, delili su njegove ideje i nesmetano upisivali ugledne Italike u spiskove građana. To je možda ublažilo nezadovoljstvo, ali su konzuli iz 95. godine sproveli zakon kojim su spiskovi pročišćeni i kojim su uvedene kazne za one koji su bili nezakonito upisani. Posledica je bila nesigurnost i strah među mnogim vodećim Italicima. Do 92. godine pojavila se priča o nasilju i zaveri u krugovima očajnih ljudi.

Upravo je u tim okolnostima ugledni mladi nobil Marko Livije Druz postao narodni tribun za 91. godinu. On se nadao da će korenitim reformama rešiti nagomilane probleme. Agrarnim i kolonijalnim zakonodavstvom (da se proširi prodaja jeftinog žita i da se osnuju kolonije u Kampaniji i na Siciliji) dobio je podršku siromašnih; pokušao je da isposluje davanje rimskog građanskog prava svim Italicima, kao i da kompromisom reši problem sa sudovima: trebalo je da se sudovi vratite u nadležnost senata, ali i da 300 vitezova bude primljeno u senat. Da bi se odgovorilo povećanom obimu posla, senatu je i bilo potrebno uvećanje, tako da bi se ukupan broj senatora popeo na 600 članova. Da je Druz uspeo, siromašni građani i Italici možda bi se zadovoljili; vitezovi, lišeni sudova, možda bi se umirili unapređenjem i primitkom među senatore; a senat, koji je uvek više vladao ugledom svojih principes nego glasovima, mogao se, vrlo malo promenjen ulivom nove krvi, vratiti svojoj vodećoj poziciji u upravljanju državom. Ali Druz nije uspeo. U svakom je društvenom sloju bilo onih koji su bili svesniji gubitka nego koristi, a na čelo opozicije se stavio tadašnji konzul, Lucije Marcije Filip. Nakon dosta nasilja, Druzovi su zakoni proglašeni nevažećim. Najzad je i on sam bio ubijen. Italici su se sada podigli na ustanak (nazvan "saveznički rat"), a u Rimu je poseban sud, u kome su sedeli pripadnici Grakhovog viteškog staleža, osudio mnoge Druzove pristalice, sve dok senat nije uspeo da suspenduje sudska zasedanja zbog vojne opasnosti.

Prva godina savezničkog rata (90) bila je opasna: narodi srednje i južne Italije, koji su tradicionalno spadali među najbolje vojnike u ratovima koje je Rim vodio, organizovali su se u jednu konfederaciju, kako bi vodili borbu koja im je bila nametnuta. Srećom, osim jednog, svi su latinski gradovi – povezani s Rimom krvlju i tradicijom, i posebno privilegovani rimskim zakonom – ostali lojalni: pripadnici njihovog vladajućeg staleža već su od ranije imali tu privilegiju da automatski stiču rimsko građansko pravo nakon što bili izabrani na položaj lokalnih magistrata. Pored toga, Rim je sada pokazao svoju staru sposobnost da u vanrednim situacijama reaguje brzo i mudro: konzul Lucije Cezar je sproveo zakon koji je dao građansko pravo svim Italicima koji ga žele. Ta je mera stigla na vreme da onemogući velike ustanke u Umbriji i Etruriji, koje su odmah prihvatile građansko pravo.

Godine 89. st. e. rat je dobijen u srednjoj Italiji, a Gnej Pompej Strabon je proslavio trijumf. Pažnja se sada okrenula ka istoku, gde je Mitridat iskoristio nevolje Rima da protera kraljeve Kapadokije i Bitinije. Jedno rimsko izaslanstvo ih je ponovo dovelo na presto, a Mitridat se povukao. Međutim, kada su izaslanici naveli Bitinijce da upadnu u njegovu teritoriju, Mitridat je pokrenuo veliku ofanzivu; zauzeo je ta dva kraljevstva i upao u rimsku teritoriju, gde je zadobio naklonost lokalnog stanovništva tako što je dao da se pogube hiljade Italika i tako što je porazio i zarobio rimske zapovednike u toj oblasti.

U Rimu su se razni ljudi, uključujući Marija, nadali da će dobiti komandu u ovom ratu. Ali, ona je dodeljena Suli, koji je izabran za konzula u 88. godini, posle istaknute uloge u savezničkom ratu. Publije Sulpicije, narodni tribun za tu godinu i stari Druzov prijatelj, pokušao je da nastavi Druzovu politiku u korist Italika tako što bi se ukinula tadašnja izborna politika koja je nove građane zapravo lišavala efektivnog glasačkog prava. Naišavši na čvrst otpor oligarhije, dobio je podršku Marija (koji je još uvek uživao dosta lojalnosti) za svoje planove, tako što je isposlovao da mu se dodeli vođenje rata na istoku. Posle mnogo uličnih borbi, oba su konzula pobegla iz Rima, a Sulpicijevi su zakoni bili usvojeni. Sulin odgovor bio je sasvim neočekivan: on je apelovao na vojsku kojom je ranije zapovedao u savezničkom ratu i koja je još uvek sprovodila operacije čišćenja u Kampaniji, i ubedio je da krenu na Rim. Zauzeo je grad i dao da se pogubi Sulpicije. Marije i njegove pristalice su pobegli iz Rima. Značajno je da su Sulu napustili njegovi oficiri. To je bio prvi put da jedna privatna vojska građana okupira Rim – što je bila jedna od posledica Marijeve vojne reforme, koja se završila stvaranjem neke vrste "klijentske vojske", odane pre svega svom vođi, kao i jedna od posledica savezničkog rata, koji je pokazao da se vojna sila može lako upotrebiti i u Italiji. Kraj republike bio je na vidiku.

Pošto je zastrašivanjem umirio Rim i pošto je sproveo neke zakone, Sula je otišao na Istok. Lucije Kornelije Cina, jedan od konzula za 87. godinu, odmah je pozvao na ukidanje svih Sulinih mera. Pošto mu je njegov kolega Oktavije pružio otpor, otišao je iz Rima da sakupi vojsku, te je uz pomoć Marija zauzeo grad nakon njegove opsade. Nekoliko vodećih ljudi bilo je pogubljeno ili osuđeno na smrt, a Sula i njegove pristalice bili su stavljeni van zakona. Međutim, samo mesec dana nakon svog povratka u Rim i preuzimanja vlasti, Marije je iznedana umro. Bila mu je sedamdeset jedna godina. Cina je nakon toga još dva puta biran za konzula, a zatim je 84. st. e. izgubio život u pobuni vojnika koje je planirao da prebaci u Grčku.

Gaj Marije na Wikimedijinoj ostavi

• Life of Marius by Plutarch Arhivirano 2005-12-30 na Wayback Machine-u
• Marius and Sulla Arhivirano 2004-02-21 na Wayback Machine-u
• The Life of Caius Marius
• The Roman Army After Marius' Reforms Arhivirano 2009-08-07 na Wayback Machine-u - An introduction.