Иако је овај сабор у прво време био прихваћен као општи, Римска црква је током времена почела да се удаљава од његових одлука, а када је уметак Филиокве око 1014. године био званично прихваћен и у самом Риму, дошло је до убрзаног нарушавања дотадашњег црквеног јединства, што је на крају резултирало Великим расколом (1054). Упркос томе, Цариградски сабор из 879-880. године је задржао своју пуноважност у Православној цркви, а многи православни хришћани га сматрају равновасељенским и називају га Осмим васељенским сабором.[2]
Историја
Након смрти цариградског патријарха Игњатија у јесен 877. годинe, на патријаршијски трон у Цариграду поново се вратио Фотије, који је уз сагласност тадашњег византијског цара Василија (867-886) одлучио да окупи велики црквени сабор, ради преиспитивања спорних одлука ранијег Цариградског сабора из 869-870. године. Сагласност за сазивање новог сабора дао је и римски папа Јован VIII (872-882), који је у Цариград упутио своје легате.[1]
Сабор се састао у јесен 879. године, уз учешће представника свих источних патријаршија, као и Римске цркве, коју су представљали папски легати (изасланици) Еуген, Петар и Павле. У раду сабора учествовала су чак 383 епископа. Сабор је усвојио три канона, који су уврштени у корпус канонског права Православне цркве. На сабору су поништене све спорне одлуке ранијег Цариградског сабора из 869-870. године.[3]
Сабор је једногласно потврдио изворни Никејско-цариградски симбол вере, без икаквих одбитака или додатака, званично осудивши сваки покушај изостављања или уметања појединих речи или израза. Учесници сабора су тим поводом нагласили: "Прихватамо свим својим срцем и признајемо својим уснама, да древни Символ вере исповедамо без било каквог одузимањем и без додавања, без мењања или оштећења.", уз изрицање упозорења и осуде: "ако неко од лица дозволи измену или допуну овог Символа, као и онај ко се усуди да то учини, да буде проклет".[4] Овом одлуком, одбачен је сваки покушај уметања израза Филиокве (лат. Filioque) у Симбол вере, а самим тим је спречено да се у Симбол вере преко поменутог уметка уведе и неправилно учење о двоструком исхођењу Светог духа. Сабор је закључио рад 880. године, а његове одлуке је званично потврдио и тадашњи римски папа Јован VIII.[5]
^Лебедев А. П. Т. 5: История разделения Церквей в IX, X и XI веках: С подроб. указ. рус. лит., относящейся к этому предмету, с 1841 по 1900 гг. СПб.: Тузов, М.: Печатня Снегиревой стр.293
Јакшић, Душан Н. (1931). Лично својство Светог Духа по учењу Православне цркве, с обзиром на римски догмат Filioque. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.
Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
* Екуменски статус споран унутар Источне православне цркве.
^Упркос томе што је 1438. године Сабор пребачен у Ферару, а затим у Фиренцу, неки епископи су одбили да се преселе и остали су при паралелном Сабору у Базелу.
