Хелијум је именован по грчком Титану Сунца, Хелију. Он је први пут био детектован као непозната жута спектрална линија карактеристична за сунчеву светлост током соларне еклипсе из 1868. За ово откриће су заслужни Жорж Раје,[3] капетан Ц. Т. Хејг,[4]Норман Р. Погсон,[5] и поручник Џон Хершел,[6] и то је накнадно потврдио франсуски астроном Пјер Јансен.[7] Јансену се често придају заслуге за детекцију овог елемента заједно са Норманом Локјером. Јансен је снимио спектралну линију хелијума током помрачења сунца из 1868, док је Локјер то исто учинио у Британији. Локјер је први предложио да је линија последица новог елемента, који је он именовао. Формално откриће елемента су учинила 1895. године два шведска хемичара, Пер Теодор Клив и Нилс Абрахам Ланглет, који су нашли да хелијум произилази из уранијумскерудеклевејта. Године 1903, велике резерве хелијума су нађене на пољима природног гаса у деловима Сједињених Држава, које су далеко највећи снабдевач овог гаса у данашње време.
Распрострањеност
Хелијум је други по распрострањености хемијски елемент у васиони, али на Земљи се јавља само у траговима (4 × 10-7% у горњим слојевима Земље). Хелијум се на Земљи углавном јавља у атмосфери (5,2 × 10-4% у ваздуху). У литосфери хелијум се такође јавља, али у веома малим количинама. Практично сав хелијум који је постојао на Земљи није могао да гради једињења са другим елементима па је због мале масе напустио атмосферу Земље.
Изотопи и особине
Јавља се у облику 2 постојана изотопа — 3He и 4He као и 4 непостојана: 5He, 6He, 7He и 8He.
Хелијум се у течном облику користи за хлађење тамо где су потребне веома ниске температуре, због његове ниске тачке кључања.
Течни хелијум користи се за магнетне резонанце.
Као најлакши сигуран гас (незапаљив) користио се за пуњење балона. Сада се све ређе користи због великих трошкова при добијању, а уместо њега се најчешће користи загрејан ваздух.
Због мале растворљивости у крви користи се као састојак мешавине за роњење на великим дубинама.
Балон испуњен хелијумом.
Добијање хелијума
Хелијум се добија распадом радиоактивних материјала који емитују алфа честице у средишту земље( алфа честице имају два протона и два неутрона и током проласка кроз земљину кору покупе два електрона).95% хелијума у земљи се добија приликом распада уранијума и торијума. Хелијум се обично скупља у непропусним џеповима земљине коре где се обично скупља и земни гас (метан) Овог богатог хелијумом гаса највише има у САД. Приликом изласка хелијума у атмосферу он пролази кроз њу и одлази у свемир.
Светска продукција хелијума износи око 4500 тона у току године.
Начин испоруке у индустрији
Испоручује се у гасовитом и течном стању.
Гасовити хелијум се испоручује компримован у челичним боцама, запремине 6 m³; 7,5 m³ и 10 m³.
Постоји неколико врста чистоћа: балон -гас 4.6; 5.0 и 6.0
Течни хелијум чистоће 5.0 се испоручује у посудама, запремина 50, 100, 250, 380 и 450 литара.
Биолошки ефекти
Брзина звука у хелијуму је три пута бржа од брзине звука у ваздуху. Пошто је основна фреквенција гасом попуњених шупљина пропорционална брзини звука у гасу, удисањем хелијума долази до одговарајућег повећања висине тона резонантне фреквенцијевокалног тракта.[9][10] Ово доводи до стварања гласа високог тона, налик на пачји.
Прекомерно удисање хелијума може бити опасно јер је хелијум прости асфиксијант који замењује кисеоник потребан за нормално дисање.[9][11] Константно удисање чистог хелијума доводи до смрти за неколико минута због асфиксације (гушења). Удисање чистог хелијума из цилиндара под притиском је изузетно опасно, јер висок проток може довести до баротрауме и фаталног цепања плућног ткива.[11][12] Смрт узрокована хелијумом није честа, али су у Сједињеним Државама између 2000. и 2004. забележена два смртна случаја.[12]
^Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN978-0-13-175553-6.
^Rayet, G. (1868) "Analyse spectral des protubérances observées, pendant l'éclipse totale de Soleil visible le 18 août 1868, à la presqu'île de Malacca" (Spectral analysis of the protuberances observed during the total solar eclipse, seen on 18 August 1868, from the Malacca peninsula), Comptes rendus ... , 67 : 757–759. From p. 758: " ... je vis immédiatement une série de neuf lignes brillantes qui ... me semblent devoir être assimilées aux lignes principales du spectre solaire, B, D, E, b, une ligne inconnue, F, et deux lignes du groupe G." ( ... I saw immediately a series of nine bright lines that ... seemed to me should be classed as the principal lines of the solar spectrum, B, D, E, b, an unknown line, F, and two lines of the group G.)
^Captain C. T. Haig (1868) "Account of spectroscopic observations of the eclipse of the sun, August 18th, 1868,"Proceedings of the Royal Society of London, 17 : 74–80. From p. 74: "I may state at once that I observed the spectra of two red flames close to each other, and in their spectra two broad bright bands quite sharply defined, one rose-madder and the other light golden."
^Pogson filed his observations of the 1868 eclipse with the local Indian government,
but his report wasn't published. (Biman B. Nath, The Story of Helium and the Birth of Astrophysics (New York, New York: Springer, 2013), p. 8.) Nevertheless, Lockyer quoted from his report. From p. 320 of Lockyer, J. Norman (1896) "The story of helium. Prologue," Nature, 53 : 319–322 : "Pogson, in referring to the eclipse of 1868, said that the yellow line was "at D, or near D." "
^Lieutenant John Herschel (1868) "Account of the solar eclipse of 1868, as seen at Jamkandi in the Bombay Presidency,"Proceedings of the Royal Society of London, 17 : 104–120. From p. 113: As the moment of the total solar eclipse approached, " … I recorded an increasing brilliancy in the spectrum in the neighborhood of D, so great in fact as to prevent any measurement of that line till an opportune cloud moderated the light. I am not prepared to offer any explanation of this." From p. 117: "I also consider that there can be no question that the ORANGE LINE was identical with D, so far as the capacity of the instrument to establish any such identity is concerned."
^In his initial report to the French Academy of Sciences about the 1868 eclipse, Janssen made no mention of a yellow line in the solar spectrum. See:
Françoise Launay with Storm Dunlop, trans., The Astronomer Jules Janssen: A Globetrotter of Celestial Physics (Heidelberg, Germany: Springer, 2012), p. 45.
However, subsequently, in an unpublished letter of 19 December 1868 to Charles Sainte-Claire Deville, Janssen asked Deville to inform the French Academy of Sciences that : "Several observers have claimed the bright D line as forming part of the spectrum of the prominences on 18 August. The bright yellow line did indeed lie very close to D, but the light was more refrangible [i.e., of shorter wavelength] than those of the D lines. My subsequent studies of the Sun have shown the accuracy of what I state here." (See: (Launay, 2012), p. 45.)
^Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga.
^ абGrassberger, Martin; Krauskopf, Astrid (2007). „Suicidal asphyxiation with helium: Report of three cases Suizid mit Helium Gas: Bericht über drei Fälle”. Wiener Klinische Wochenschrift (на језику: German & English). 119 (9–10): 323—325. PMID17571238. doi:10.1007/s00508-007-0785-4.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)(језик: енглески)
Emsley, John (2001). Nature's Building Blocks. Oxford: Oxford University Press. стр. 175—179. ISBN978-0-19-850341-5.(језик: енглески)
Mines, Bureau of (1967). Minerals yearbook mineral fuels Year 1965. II. U. S. Government Printing Office.
The Impact of Selling the Federal Helium Reserve. Committee on the Impact of Selling the Federal Helium Reserve, Commission on Physical Sciences, Mathematics, and Applications, Commission on Engineering and Technical Systems, National Research Council. The National Academies Press. 2000. ISBN978-0-309-07038-6. Приступљено 2. 4. 2010.
