PROFILPELAJAR.COM

Фридрих II Велики
Фридрих II Велики
Лични подаци
Датум рођења	24. јануар 1712.
Место рођења	Берлин, Пруска
Датум смрти	17. август 1786. (74 год.)
Место смрти	Потсдам, Пруска
Породица
Супружник	Елизабета Кристина од Брауншвајга-Bevern
Родитељи	Фридрих Вилхелм I; Софија Доротеја Хановерска
Династија	Хоенцолерн
Краљ Пруске
Период	31. мај 1740 — 17. август 1786.
Претходник	Фридрих Вилхелм I
Наследник	Фридрих Вилхелм II

Фридрих II Пруски, познатији као Фридрих Велики (нем. Friedrich II, Friedrich der Große; 24. јануар 1712—17. август 1786) био трећи краљ Пруске (1740—1786) из династије Хоенцолерн.^[1] Своје краљевање обележио је реформом управе и бирократског строја, просвећеним приступом владарским питањима и верском толеранцијом, као и врсним војним умећем, које је искористио водећи пруску војску у одбрани своје краљевине током Седмогодишњег рата. Фридрих Велики је један од најзначајнијих државника XVIII века, као и једна од најупечатљивијих и најутицајнијих личности немачке историје.

Фридрих је био поборник уметности и филозофије, и пријатељ многих филозофа. Познат је период када је на свом двору угостио филозофа Волтера. Интересовао се нарочито за музику и свирао је флауту. У близини Потсдама, подигао је дворац за лично уживање: Сансуси.

Његова владарска идеологија се може описати као просвећени апсолутизам.

Младост

Родио се у Берлину као син краља Фридриха Вилхелма I и Софије Доротеје Хановерске. Његов је отац, називан и краљем-војником, поставио темеље моћне армије и радио на централизацији земље, али био је познат и по своме ауторитарном држању. Мајка Софија је, међутим, била веома образована и блага жена. Њен отац Георг, кнез-изборник Хановера, био је наследник краљице Ане и тиме престолонаследник Уједињеног Краљевства. Године 1714. је постао краљ Џорџ I.

Фридрихов отац је инсистирао да његова деца не буду образована у аристократском духу, већ више као обични грађани Пруске. За гувернанту је поставио Францускињу, Мадам де Монбел, која је одгајала и њега. Деца су тако симултано учила француски и немачки, а под утицајем Мадам де Монбел, хугеноткиње, била су образована и у строгом калвинистичком духу. Упркос очевом инсистирању на строго хришћанском и прагматичном образовању, млади Фридрих је, уз помоћ свога учитеља, Жака Дуана, прибавио кришом библиотеку са три хиљаде наслова која је садржала поезију, грчке и римске класике, као и новија дела француских филозофа, што је допуњавало Фридрихово званично образовање.

За разлику од свог оца, који је био веома религиозан калвиниста, Фридрих је одрастао углавном нерелигиозан. Ипак, задржао је калвинистичку доктрину предодређења.

Крунски принц

Фридрихова мајка, краљица Софија Доротеја, је 1732. године покушала да организује двоструко венчање између Фридриха и његове сестре Вилхелмине и чланова британске владајуће династије, принцезе Амелије и Фредерика, принца Велса — деце њеног брата, краља Џорџа II. Плашећи се могућег савеза између Пруске и Велике Британије, аустријски амбасадор, фелдмаршал Фон Секендорф, подмитио је пруског министра војске, фелдмаршала Фон Грумбкова и пруског амбасадора на британском двору, Бенџамина Рајхенбаха, који су одмах приступили разбијању уговореног брака. Њихово дискретно клеветање дворова при којим су били посланици, убрзо је довело до неповерења између пруског и британског краља и, на крају, до неприхватљиво високих захтева за мираз од стране пруског монарха Фридриха Вилхелма. Убрзо након тога, брачни договор је раскинут.

Млади Фридрих је нашао блиског савезника у лику своје сестре Вилхелмине, са којом је остао близак током целог живота. Са 16 година, Фридрих се такође приближио и једном од слуга његовог оца, тринаестогодишњем Петру Карлу Кристофу Киту, који га је обавештавао о дешавањима у краљевом кабинету.

Са 18 година, Фридрих планира да, у пратњи блиског пријатеља, поручника Ханса Хермана фон Катеа и неколико других младих официра, пребегне у Велику Британију. План је био осујећен када је Роберт Кит, брат Фридриховог пријатеља Петра Кита, услед гриже савести због учествовања у завери, признао све краљу Фридриху Вилхелму, молећи га за опрост. Принчева поворка је заустављена код Манхајма, и Фридрих и Фон Кате нашли су се у заробљеништву у Кустрину. Како су обојица били официри у пруској армији, намерени да пребегну у Британију, обојици је претила смртна казна због издаје. Краљ се двоумио о томе да ли да усмрти Фридриха, или да га присили да препусти своје наследно право млађем брату, Аугустусу Вилхелму, али је услед компликоване процедуре у оба случаја — смртну казну као и промену наслеђа, у сложеним политичким приликама Светог римског царства, морао би да потврди и Рајхстаг — одлучено да се усмрти само Фон Кате, а Фридрих натера да извођење смртне казне посматра. Усмрћење блиског пријатеља (по неким историчарима вероватно и љубавника), оставило је дубок утисак на младог принца, који је неколико следећих дана провео у бунилу.

Фридрих добија краљевско помиловање 18. новембра, али остаје без официрског чина. Уместо повратка у Берлин, присиљен је да остане у Кустрину, где започиње ригорозно школовање у државничким и војним пословима. Напетости између оца и сина су донекле попустиле када је Фридрих Вилхелм посетио Кустрин годину дана касније. Фридриху је било дозвољено да дође у Берлин поводом венчања сестре Вилхелмине са маргравом Бајројта Фридрихом 20. новембра 1731. Крунски принц се перманентно враћа у Берлин три месеца касније, после завршетка школовања.

Фридрих Вилхелм је планирао венчање Фридриха са принцезом Елизабетом од Мекленбург-Шверина, сестричином руске царице Ане, али се овом плану оштро успротивио принц Еуген Савојски. Фридрих лично је предложио да се ожени Маријом Терезијом, будућом царицом Аустрије, у замену за његово одрицање од наследсва пруског престола. Еуген је са друге стране предложио принцезу Елизабету Кристину од Брауншвајг-Беверна, протестантску рођаку Хабзбурга, што је прихватио и Фридрих Вилхелм. Иако је прихватио ово уређење, Фридрих сам је, у преписци са сестром Вилхелмином, јасно изразио своје неслагање са овим браком, сматрајући га примером аустријског мешања у пруске унутрашње прилике. Када је 1740. обезбедио свој престо, забранио је својој супрузи да посећује двор у Потсдаму, ограничавајући је искључиво на палату Шенхаузен и стан у берлинском Штадшлосу, а за наследника је именовао свог брата Аугустуса Вилхелма. Упркос свему, Елизабета му је остала верна до краја.

Фридрих је повратио и своју позицију у војсци, и био именован за команданта пука Фон дер Голц, стационираног у близини Нојена и Нојрупина. У току Рата за пољско наслеђе, Фридрих је, као члан пруског контингента при аустријској војсци, студирао ратну вештину под принцом Еугеном Савојским, који је командовао трупама на француском фронту, уз реку Рајну. Ослабљен гихтом чије симптоме је додатно искомпликовало изцрпљујуће ратовање, краљ Фридрих Вилхелм додељује Фридрху дворац Рајсберг северно од Нојрупина. Овде Фридрих око себе скупља групу уметника: музичара, глумаца и сликара. Проводи време читајући, гледајући извођење драмских дела и пишући и изводећи музику. Касније је сматрао ово раздобље за најсрећније у животу. Поред уметности, оснива и 'Бајардски ред' — кружок у коме, заједно са пријатељима, расправља о питањима ратне вештине. За начелника овог реда именован је Хајнрих Аугуст де ла Мо Фуке, пруски официр француског порекла кога Фридрих упознаје током свог боравка у Кустрину.

У периоду када је Макијавелијев текст 'Владар' сматран као дефинитиван приручник сваког владара, Фридрих одбацује реал-политички приступ италијанског аутора и пише властити текст назван Анти-Макијавели. Ово идеалистичко одбацивање Макијавелијевог рада објављено је анонимно 1740. али услед интересовања француског филозофа Волтера, дело постиже велику популарност. Овај период живота када Фридрих посвећује више пажње уметности него политици, завршава смрћу његовог оца 1740. Са 28 година, Фридрих постаје пруски краљ, Фридрих II.

Породично стабло

16. Георг Вилхелм, изборник Бранденбурга

8. Фридрих Вилхелм

17. Елизабета Шарлота од Палатината

4. Фридрих I од Пруске

18. Фредерик Орански Насауски

9. Лујза Хенријета од Насауа

19. Countess Amalia of Solms-Braunfels

2. Фридрих Вилхелм I

20. George, Duke of Brunswick-Lüneburg (=24, 28)

10. Ернст Август, изборник од Брауншвајг-Линебурга (=12)

21. Anne Eleonore of Hesse-Darmstadt (=25, 29)

5. Софија Шарлота Хановерска

22. Фридрих V Палатински (=26)

11. Софија Хановерска (=13)

23. Елизабета Стјуарт (=27)

1. Фридрих Велики

24. George, Duke of Brunswick-Luneburg (=20, 28)

12. Ernest Augustus, Elector of Brunswick-Luneburg (=10)

25. Anne Eleonore of Hesse-Darmstadt (=21, 29)

6. Џорџ I

26. Фридрих V Палатински (=22)

13. Софија Хановерска (=11)

27. Елизабета Стјуарт (=23)

3. Софија Доротеја Хановерска

28. George, Duke of Brunswick-Luneburg (=20, 24)

14. Георг Вилхелм, војвода од Брауншвајга-Линебурга

29. Anne Eleonore of Hesse-Darmstadt (=21, 25)

7. Софија Доротеја од Целе

30. Alexandre d'Esmier d'Olbreuse

15. Éléonore Desmier d'Olbreuse

31. Jacquette Poussard du Bas Vandré

Референце

^ Richard 1913, стр. 383.

Литература

Anderson, Fred (2001). Crucible of War: The Seven Years' War and the Fate of Empire in British North America, 1754—1766. New York: Vintage Books. ISBN 978-0-375-70636-3.
Asprey, Robert B. (1986). Frederick the Great: The Magnificent Enigma. New York: Ticknor & Fields. ISBN 0-89919-352-8.
Blanning, Tim (2016). Frederick the Great: King of Prussia. New York: Random House. ISBN 978-1-4000-6812-8.
Clark, Christopher (2006). Iron Kingdom: The Rise and Downfall of Prussia 1600—1947. Cambridge, MA: Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 0-674-02385-4.
Davies, Norman. Europe: A History, A Panorama of Europe, East and West, From the Ice-Age to the Cold War, From the Urals to Gibraltar. New York: Harper Perennial, 1998.
Fraser, David (2000). Frederick the Great: King of Prussia. New York: Fromm International. ISBN 0-88064-261-0.
Gaines, James R. Evening in the Palace of Reason: Bach Meets Frederick the Great in the Age of Enlightenment. New York: Harper Perennial, 2006.
Goerlitz, Walter (1985) [1959]. History of the German General Staff, 1657—1945. Boulder and London: Westview Press.
Koch, H. W. (1978). A History of Prussia. New York: Barnes & Noble Books. ISBN 0-88029-158-3.
Luvaas, Jay (1966). Frederick the Great on the Art of War. New York: Free Press. ISBN 978-1-111-78540-6.
MacDonogh, Giles (2001). Frederick the Great: A Life in Deed and Letters. New York: St. Martin's Griffin. ISBN 0-312-27266-9.
Mitford, Nancy (2013) [1970]. Frederick the Great. New York: nyrb. ISBN 978-1-59017-623-8.
Reiners, Ludwig (1960). Frederick the Great: A Biography. New York: G. P. Putnam & Sons.
Richard, Ernst (1913). History of German Civilization. A General Survey. New York: Macmillan Publishers. ISBN 978-1-330-40480-5.
Ritter, Gerhard (1936). Frederick the Great: A Historical Profile. English translation 1974 ed. by Peter Peret. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-02775-2. ; Called by Russell Weigley „The best introduction to Frederick the Great and indeed to European warfare in his time.”
Schieder, Theodor (2013) [1983]. Frederick the Great. Edited and translated by Sabina Berkeley and H. M. Scott. Harlow and New York: Addison Wesley Longmann. ISBN 978-1-317-90152-5.
—— (1983). Friedrich der Grosse. Ein Königtum der Widersprüche. Frankfurt: Propyläen Verlag.
Simms, Brendan (2013). Europe: The Struggle for Supremacy, from 1453 to the Present. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-06486-1.
Snyder, Louis (1971). Frederick the Great. Englewood Cliffs: Prentice-Hall. ISBN 0-13-330605-4.
Blanning, Tim (2016). Frederick the Great: King of Prussia. , major new scholarly biography.
Duffy, Christopher (1974). The Army of Frederick the Great. Hippocrene Books. ISBN 0-88254-277-X. OCLC 15481656.
Gooch, G. P. (1947). Frederick the Great, the Ruler, the Writer, the Man.
Haworth, Paul Leland. „Frederick the Great and the American Revolution.” American Historical Review 9.3 (1904): 460—478. . JSTOR 1833470. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Horn, D.B. Frederick the Great and the Rise of Prussia (Harper & Row, 1969).
Hubatsch, Walther (1975). Frederick the Great of Prussia: Absolutism and Administration. London: Thames and Hudson.
Johnson, Hubert C. Frederick the Great and His Officials (Yale U.P. 1975)
Oleskiewicz, Mary. "The Flutist of Sanssouci: Frederick ‘the Great’ as Composer and Performer, " Flutist Quarterly 18 (Fall 2012): 19—26; a Dutch translation of the same article has been published in FLUIT, the quarterly journal of the Dutch Flute Society.
Oleskiewicz, Mary. "Music at the Court of Brandenburg-Prussia, " Chapter 3 in: Music at German Courts, 1715—1760: Changing Artistic Priorities, ed. Samantha Owens, Barbara M. Reul, and Janice B. Stockigt (Woodbridge, Suffolk, U.K.: Boydell and Brewer, 2011), 79—130.
Oleskiewicz, Mary. Four Sonatas for Flute and Basso Continuo, by King Frederick „the Great” of Prussia (first ed.), Breitkopf & Härtel, 2012.
Palmer, R.R. "Frederick the Great, Guibert, Bulow, " in Peter Paret et al. eds. Makers of Modern Strategy from Machiavelli to the Nuclear Age (2010) ch 6
Pangels, Charlotte (1998). Friedrich der Große. Bruder, Freund und König. München: Diederichs. ISBN 3-424-01241-6.
Rose, J. Holland. „Frederick the Great and England, 1756—1763 (Continued).” English Historical Review 29.114 (1914): 257—275. . JSTOR 551224. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Scott, H. M. „Aping the Great Powers: Frederick the Great and the Defence of Prussia's International Position, 1763—86.” German History 12.3 (1994): 286.
Simon, Edith (1963). The making of Frederick the Great. .
Telp, Claus (2004). The evolution of operational art, 1740—1813: from Frederick the Great to Napoleon. Routledge.
Kunisch Johannes: Friedrich der Große. Der König und seine Zeit. 4. edition, Munich 2005 (standard biography)
Luh, Jürgen, (2011). Der Große. Friedrich II. von Preußen. München.
Mary Oleskiewicz, Baroque Flute, Seven Flute Sonatas by King Frederick „The Great”, Hungaroton Classic, HCD 32698. She uses an historical copy of the King's favorite flute. Recorded in the music room of Palace Sanssouci, Potsdam, Germany.
Friedrich (1789). [Opere]. 4. A Berlin: chez Voss et fils, et Decker et fils, et chez Treuttel.
Friedrich (1849). Oeuvres poètiques. 2. Berlin: Imprimerie Royale R. Decker.
Friedrich (1849). Poésies posthumes. 1. Berlin: Imprimerie Royale R. Decker.
Friedrich (1849). Poésies posthumes. 2. Berlin: Imprimerie Royale R. Decker.
Friedrich (1850). Oeuvres poètiques de Frédéric 2. roi de Prusse. Berlin: Imprimerie Royale R. Decker.
Friedrich (1849). Oeuvres poètiques. 1. Berlin: Imprimerie Royale R. Decker.