Овим језиком је у време открића говорило више милиона људи на Бахамима, Великим и Малим Антилима, највише на острву Хаити (од 500.000 до 3 милиона), Порто Рику (око 300.000), Јамајци (око 300.000) и Куби (око 100.000). Међутим, шпанска колонизација острва (Хаитија од 1493, Порто Рика и Јамајке од 1509, Кубе од 1511) праћена масовним покољима, поробљавањем и неумереном експолоатацијом домородачког становништва, гладним годинама и епидемијама изазвала је веома брзо изумирање домородаца. По Бартоломеу де лас Казасу (Кратак извештај о уништавању Индија) до 1542. број урођеника на острвима спао је на свега неколико стотина, а неколико деценија касније сасвим су нестали. Тако је број староседелаца на Хаитију са 3 милиона спао на само 200, на Бахамским острвима са око 500.000 на свега 11,[1] на Порто Рику и Јамајци са 600.000 на мање од 400, док су на Куби потпуно нестали.[2]
Сачуване речи
Први подаци о Таино језику сачувани су у књизи О новом свету, италијанског свештеника и историчара Пјетра Мартира, чији је први део (такозвана Океанска декада) написан 1493-1494 и објављен 1504. на италијанском, а 1511. на шпанском језику. Мартире саопштава да је Колумбо са свог првог путовања повео у Шпанију 10 урођеника са Хаитија, са циљем да науче шпански језик и послуже као преводиоци у комуникацији са својим сународницима. Само шесторо од ових људи преживели су пут у Шпанију, а само тројица повратак у Америку, али захваљујући њима, речи Таино језика су већ 1493. забележене латиничним словима. По Мартиру, речи Таино језика изговарале су се јасно и разговетно, као што су написане, као у латинском језику.[3]
Речи Таино језика сачуване у европским изворима[3]
У шпанским изворима сачувана су имена индијанских поглавица, краљевина (племена?), села и острва. Од личних имена, сачувана су имена поглавица: Гваканагари, Каонабо, Гварионекс, Бехечио, Анакаона. Од имена острва, до данас су се сачувала имена Хаити и Куба.
