Сунцокрет је највећа биљка из породице главочика и рода Heliantus. Корен му је чупав и влакнаст, састављен од мноштва малих коренчића. Корен му може продрети и до 3 метра у дубину. Због корена и способности да упија воду и штетне материје, сунцокрет се често користи за исушивање мочварног и чишћење загађеног земљишта (отпадних вода, олова и радиоактивних материја. Стабло је висине 50–250 cm. Највише забележено стабло сунцокрета је имало 9,17 m.[2] Стабло је различитог степена разгранатости; листови крупни, прости, груби, храпави, често покривени тврдим длакама, са дугом дршком, наспрамни или наизменични. Цветови-крунице врло крупни, на дугим дршкама, од више редова најчешће жуто обојених листића, а цветно дно је најчешће равно, ређе мало испупчено.
Диск цвета је спирално уређен. Генерално, сваки цвет (флорет) је приближно исто оријентисан према следећем под златним углом, 137,5°, чиме се формира шаблон међусобно повезаних спирала, при чему су број левих спирала и број десних спирала сукцесивни Фибоначијеви бројеви. Типично, постоје 34 спирале у једном смеру и 55 у другом; међутим, у веома великим сунцокретним главама може да буде 89 у једном смеру и 144 у другом.[3][4][5] Овај патерн производи најефикасније математички могуће паковање семена унутар цветне главе.[6][7][8]
Хелиотропизам
Цветне главе окренуте ка истоку, далеко од касног поподневног сунца
Уобичајена заблуда је да цветне главе сунцокрета прате Сунце преко неба. Иако незрели цветни пупољци показују ово понашање, зреле цветне главице су током дана усмерене у фиксном (и типично источном) правцу.[9][10] Ову стару заблуду оспорио је 1597. године енглески ботаничар Џон Џерард, који је узгајао сунцокрет у својој чувеној биљној башти: „[неки] су пријавили да се окреће са Сунцем, што никада нисам могао да приметим, иако сам настојао да сазнам истину.”[11] Уједначено уређање глава сунцокрета у пољу могло би код неких људи створити лажни утисак да цвеће прати Сунце.
Ово поравнање је резултат хелиотропизма у ранијој фази развоја, фази младог цвета, пре пуне зрелости цветних главица (антеза).[12] Млади сунцокрети се оријентишу у правцу сунца. У зору је глава цвета окренута ка истоку и помера се на запад током дана. Када сунцокрети достигну пуну зрелост, они више не прате сунце, већ су стално окренути ка истоку. Младо цвеће се преко ноћи преоријентише ка истоку у ишчекивању јутра. Њихово хелиотропно кретање је циркадијални ритам, синхронизован са сунцем, који се наставља ако сунце нестане у облачним данима или ако се биљке премештају на сталну светлост.[13] Оне су у стању да регулишу свој циркадијални ритам као одговор на плаво светло које емитује извор светлости.[13] Ако се биљка сунцокрета у фази пупољака окрене за 180°, пупољак ће се неколико дана окретати од сунца, јер је потребно време за поновну синхронизацију са сунцем.[14]
Сунцокрет потиче из југозападног дела Америке, Перуа и Мексика. Постоје подаци да се сунцокрет узгајао пре 3.000 година од стране северноамеричких Индијанаца, који су млели семе у брашно и додавали хлебу или правили уље.
Маје су поштовали сунцокрет као симбол светлости и плодности. Такође су правили чај од латица и јели семе.
Почетком 16. века мисионари су га пренели из Америке у Европу и већ у 17. веку се његово узгајање проширило читавом Европом.
У 2020. светска производња семена сунцокрета износила је 50 милиона тона, предвођена Русијом и Украјином са 53% укупно (табела).
Употреба ђубрива
Истраживачи су анализирали утицај различитих ђубрива на бази азота на раст сунцокрета. Утврђено је да амонијум нитрат производи бољу апсорпцију азота од урее, што је делотворније у областима са ниским температурама.[16]
Производња у Бразилу
У Бразилу се користи јединствени систем производње који се назива систем соја-сунцокрет: прво се сади сунцокрет, а затим следи усев соје, смањујући периоде мировања и повећавајући укупну производњу и профитабилност сунцокрета. Сунцокрет се обично сади у крајњим јужним или северним регионима земље. Често се у јужним крајевима сунцокрет гаји на почетку кишне сезоне, а соја се потом може садити у лето.[17] Истраживачи су закључили да би метод плантаже соја-сунцокрет могао бити додатно побољшан кроз промене у употреби ђубрива. Показало се да тренутни метод има позитивне утицаје на животну средину.[18]
Хибриди и сорте
На данашњем тржишту, већина семена сунцокрета које фармери дају или узгајају су хибриди. Хибриди или хибридизовани сунцокрети се производе укрштањем различитих типова и врста, на пример култивисаног сунцокрета са дивљим врстама. На тај начин се добијају нове генетске рекомбинације које на крају доводе до производње нових хибридних врста. Ове хибридне врсте генерално имају већу способност и имају својства или карактеристике које фармери траже, као што је отпорност на патогене.[19]
Хибрид, Helianthus annuus dwarf2 не садржи хормон гиберелин и не показује хелиотропно понашање. Биљке третиране спољном применом хормона показују привремену обнову обрасца раста издужења. Овај образац раста се смањује за 35% 7—14 дана након завршног третмана.[13]
Хибридни мушки стерилни и мушки плодни цветови који показују хетерогеност имају малу посећеност пчела. Сензорни знаци као што су мирис полена, пречник главе семена и висина могу утицати на посету опрашивача који показују константне обрасце понашања.[20]
Храњење птица зими
Сунцокрет је најважнија врста семена које се користи за зимско прехрањивање ситних птица у хранилицама за птице. Радо га једу и птице које се увек хране семењем (зелентарка, зеба) као и оне које се лети хране инсектима (велика сеница, бргљез). Важно је увек користити неслани сунцокрет.
^Hangarter, Roger P. „Solar tracking: sunflower plants”. Plants-In-Motion website. Indiana University. Приступљено 22. 8. 2012. „Many people are under the misconception that the flower heads of the cultivated sunflower (Helianthus annuus) track the sun… Immature sunflower flower heads do exhibit solar tracking and on sunny days the buds will track the sun across the sky from east to west… However, as the flower bud matures and blossoms, the stem stiffens and the flower head becomes fixed facing the eastward direction."”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Gerard, John (1597). Herball, or Generall Historie of Plantes. London: John Norton. стр. 612—614. Приступљено 2012-08-08. Popular botany book in 17th century England
^Gontcharov, SV. Antonova, TS. and Saukova, SL. 2006. Sunflower breeding for resistance to fusarium. Helia [accessed September 14, 2014]; 29 (45): 49-54.
^Martin, Cinthia Susic; Farina, Walter M. (2016-03-01). „Honeybee floral constancy and pollination efficiency in sunflower (Helianthus annuus) crops for hybrid seed production”. Apidologie (на језику: енглески). 47 (2): 161—170. ISSN0044-8435. doi:10.1007/s13592-015-0384-8.
