Рођен је 1922. године у Тузли. После завршене основне школе, похађао је Тузланску гимназију. Године 1939, због лошег материјалног стања је морао да напустити школовање и запосли се као зидар. Још као ученик гимназије, дошао је у додир са омладинским револуционарним покретом.[1]
Након окупације Југославије, 1941. године, прикључио се Народноослободилачком покрету (НОП) и радио је на прикупљању оружја, растурању летака, исписивању антифашистичких парола и др. Потом је деловао као илегалац у окупираној Тузли и учествовао је у акцији разоружавања једног домобранског официра.[1]
Због своје активности, средином октобра 1941. године је био ухапшен од стране усташке полиције. У затвору је након десет дана боравка, успео да побегне са двојицом другова. Они су претходно убили једног стражара и потом узели његово оружје и извели бекство. Након бекства, пребацили су се на Мајевицу, где су ступили у Мајевички партизански одред.[2]
У Одреду се истицао као храбар борац од првих борби. Нарочито се истакао као бомбаш у нападу на непријатељско упориште на превоју Површници, на Мајевици. Крајем 1941. године, пошто је у међувремену, био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ), постављен је политичког комесара Друге чете у Мајевичком партизанском одреду. Као борац, али и политички руководилац у јединици, иако млад стекао је поштовање међу борцима у чети, али и међу народом Мајевице.[2]
Пошто мајевички партизани и четници, до тада нису ратовали, четници су често навраћали до партизана и обратно. Тог дана, четници су дошли до Штаба Друге чете и Страхиња их је примио у кућу у којој је боравио. Након уласка у кућу четници су извадили пушке и позвали партизане на предају. Страхиња је тада дохватио свој пиштољ и убио двојицу четника, али је наступила борба у којој је страдало седам партизана, а он је био тешко рањен и истог дана је преминуо.[2]
