Страх

Уплашено дете

Страх је примарна емоција која настаје услед опажања или очекивања стварне или замишљене опасности, или озбиљне претње. То је урођена, генетички програмирана реакција на претећи или болан стимулус.[1] На физиолошком плану, испољава се у убрзаном раду срца, порасту тонуса мишића, повишеном крвном притиску, повећаном лучењу адреналина, убрзаном дисању, сушењу уста итд. На плану понашања, манифестује се карактеристичним држањем тела које је биолошки сврсисходна сигнална реакција на опасност. Осим реалног, постоји и неуротични страх, као што је: страх од испита, страх од кастрације, комадања и сл. Страх је један од најефикаснијих и наравно најнехуманијих начина управљања људима и другим живим бићима. Страх је осећај деперсонализације и урушавања сопствене личности. Припада делатељном делу човековог духа.

Страх је најизучаванија емоционална категорија у неуронаукама и неуробиологији понашања. Постоји велики број анималних модела на којима се добијају информације о агресивном и одбрамбеном понашању.[2] Страх има важну адаптивну улогу у мотивацији избегавања претећих ситуација. Хронични страх је узрок стреса.

Страх је уско повезан са емоционалном анксиозношћу, која се јавља као резултат претњи за које се сматра да су неконтролисане или неизбежне.[3] Респонс страха служи преживљавању изазивајући одговарајуће одговоре у понашању, тако да је сачуван током еволуције.[4] Социолошка и организациона истраживања такође указују на то да страхови појединаца не зависе само од њихове природе, већ су обликовани и њиховим друштвеним односима и културом, који воде њихово разумевање у смислу када и колико страха да осете.[5]

Страх се понекад сматра да је супротност храбрости; међутим, ово је нетачно. Будући да је храброст спремност да се особа суочи са недаћама, страх је пример стања које чини вежбање храбрости могућим.

Физиолошки знаци

„Човек полудео од страха”, слика Гистава Курбеа.

Многе физиолошке промене у телу повезане су са страхом, што се манифестује као респонс борба или бег. Урођени одговор за суочавање с опасношћу, делује тако што увећава брзину дисања (хипервентилацију), број откуцаја срца, вазоконстрикција периферних крвних жила доводи до згушњавања крви, повећава се напетост мишића укључујући мишиће везане за сваки фоликул длаке који се скупљају и узрокују „најежење коже”, или клинички, пилоерекцију (због које хладна особа постаје топлија или уплашена животиња изгледа импресивније), знојење, повећану концентрацију глукозе у крви (хипергликемија), повећани серумски калцијум, повећање белих крвних зрнаца званих неутрофилни леукоцити, будност која доводи до поремећаја сна и „лептире у стомаку” (диспепсија). Овај примитивни механизам може помоћи организму да преживи бежећи или борећи се против опасности.[6] Низом физиолошких промена свест остварује осећање страха.

Узроци

Греj је предложио утицајну категоризацију подражаја који изазивају страх;[7] наиме, интензитет, новину, посебне еволуционе опасности, стимулусе који настају током друштвене интеракције и условљене стимулусе.[8] Арчер је предложио још једну категоризацију,[9] која је поред условљених подражаја страха, категорисала стимулансе који изазивају страх (као изазивање агресије) у три групе; наиме, бол, новост и фрустрација, иако је такође описао „помаљање“, које се односи на објекат који се брзо креће према визуелним сензорима субјекта, и може се категорисати као „интензитет“. Расел[10] је описао функционалнију категоризацију стимулуса који изазивају страх, у којој је, на пример, новина променљива која утиче на више од једне категорије: 1) Предаторски стимулуси (укључујући кретање, изненадност, близину, али и научени и урођени предаторски стимулуси); 2) Физичке опасности животне средине (укључујући интензитет и висине); 3) стимулуси повезани са повећаним ризиком од предације и других опасности (укључујући новину, отвореност, осветљеност и самоћу); 4) Подстицаји који проистичу из специфичности (укључујући новине, кретање и просторно понашање); 5) За дату врсту предвидљиви стимуланси страха и искуства (посебне еволуционе опасности); и 6) Стимулуси страха који нису предвидљиви за врсте (условни стимулуси страха).

Урођени страх

Затвореник Абу Грејб показује страх од пса америчке војске током злостављања затвореника.

Иако се многи страхови уче, способност страха део је људске природе. Многе студије[11] су откриле да су одређени страхови (нпр. животиње, висине) много чешћи од других (нпр. цвеће, облаци). Ове страхове је такође лакше изазвати у лабораторији. Ова појава је позната као спремност. Будући да је за ране људе који су се брзо плашили опасних ситуација постојала већа вероватноћа да ће преживети и размножавати се, теоретисано је да је спремност генетски ефекат који је резултат природне селекције.[12]

Из перспективе еволуционе психологије, различити страхови могу бити различите адаптације које су биле корисне у нашој еволуционој прошлости. Оне су се могле развити током различитих временских периода. Неки страхови, попут страха од висине, могу бити заједнички за све сисаре и вероватно су развијени у периоду мезозоика. Други страхови, као што је страх од змија, могу бити заједнички свим симијанима и развили су се у временском периоду кенозоика. Други, попут страха од мишева и инсеката, могу бити јединствени за људе и развити се у палеолитским и неолитским периодима (када мишеви и инсекти постају важни преносиоци заразних болести и штетни су за усеве и ускладиштену храну).[13]

Научени страх

Животиње и људи иновирају специфичне страхове као резултат учења. Ово је у психологији проучавано као [fear conditioning[|условљавање страха]], почевши од експеримента са малим Албертом Џона Б. Вотсона 1920. године, који је инспирисан посматрањем детета са ирационалним страхом од паса. У овој студији, 11-месечни дечак био је условљен да се плаши белог пацова у лабораторији. Страх је постао уопштен и укључивао је и друге беле, крзнене предмете, попут зеца, пса, па чак и памучне лоптице.

Страх се може научити доживљавањем или гледањем застрашујуће трауматичне несреће. На пример, ако дете падне у бунар и бори се да изађе, може развити страх од бунара, висине (акрофобија), затворених простора (клаустрофобија) или воде (аквафобија). Постоје студије које се баве подручјима мозга која су погођена у односу на страх. Када се посматрају ова подручја (као што је амигдала), предложено је да особа научи да се плаши без обзира на то да ли је и сама доживела трауму, или је приметила страх код других. У студији коју су комплетирали Андреас Олсон, Катрин И. Ниринг и Елизабет А. Фелпс, амигдала је погођена и када су испитаници приметили да се неко други подвргава аверзивном догађају, знајући да их чека исти третман, и када су субјекти накнадно стављени у ситуацију која изазива страх.[14] Ово сугерише да се страх може развити у оба стања, а не само из личне историје.

На страх утиче културно-историјски контекст. На пример, почетком 20. века многи Американци су се плашили дечије парализе, болести која може довести до парализе.[15] Постоје доследне међукултурне разлике у начину на који људи реагују на страх.[16] Правила приказа утичу на то колико је вероватно да ће људи испољити израз лица страха и других емоција.

Страх од виктимизације је функција уоченог ризика и озбиљности.[17]

Референце

  1. ^ Ivan Vidanović. Rečnik socijalnog rada Udruženje stručnih radnika socijalne zaštite Srbije; Društvo socijalnih radnika Srbije; Asocijacija centra za socijalni rad Srbije; Unija Studenata socijalnog rada, 2006. (Beograd : Tiro-erc) - 438 str. ; 24 cm Tiraž 1.000 - Bibliografija: str. 437-438 ISBN 86-904183-4-2
  2. ^ Драган Маринковић. Биолошке основе понашања. Издавач: Универзитет у Београду - Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију.. 2017. ISBN 978-86-6203-098-6
  3. ^ Öhman, A. (2000). "Fear and anxiety: Evolutionary, cognitive, and clinical perspectives". In M. Lewis & J.M. Haviland-Jones (Eds.). Handbook of emotions. pp. 573–93. New York: The Guilford Press.
  4. ^ Olsson A, Phelps EA (септембар 2007). „Social learning of fear”. Nature Neuroscience. 10 (9): 1095—102. PMID 17726475. S2CID 11976458. doi:10.1038/nn1968. 
  5. ^ Gill, M.J. and Burrow, R., 2017. The function of fear in institutional maintenance: Feeling frightened as an essential ingredient in haute cuisine. Organization Studies
  6. ^ Edmundson LD. „The Neurobiology of Fear”. Serendip. Архивирано из оригинала 23. 06. 2017. г. Приступљено 9. 4. 2012. 
  7. ^ Gray JA (1987). The Psychology of Fear and Stress (2nd ed.). Cambridge, England: Cambridge University Press. 
  8. ^ Adolphs R (јануар 2013). „The biology of fear”. Current Biology. 23 (2): R79—93. PMC 3595162 Слободан приступ. PMID 23347946. doi:10.1016/j.cub.2012.11.055. 
  9. ^ Archer J (1976). „The organization of aggression and fear in vertebrates”. Ур.: Bateson PP, Klopfer PH. Perspectives in Ethology (Vol.2). New York, NY: Plenum. стр. 231—298. 
  10. ^ Russell PA (1976). „Fear-evoking stimuli”. Ур.: Sluckin W. Fear in Animals and Man. Wokingham, UK: Van Nostrand Reinhold. стр. 86—124. 
  11. ^ Garcia R (септембар 2017). „Neurobiology of fear and specific phobias”. Learning & Memory. 24 (9): 462—471. PMC 5580526 Слободан приступ. PMID 28814472. doi:10.1101/lm.044115.116. 
  12. ^ Ohman A, Mineka S (јул 2001). „Fears, phobias, and preparedness: toward an evolved module of fear and fear learning”. Psychological Review. 108 (3): 483—522. PMID 11488376. S2CID 7920871. doi:10.1037/0033-295X.108.3.483. 
  13. ^ Bracha HS (јул 2006). „Human brain evolution and the "Neuroevolutionary Time-depth Principle:" Implications for the Reclassification of fear-circuitry-related traits in DSM-V and for studying resilience to warzone-related posttraumatic stress disorder” (PDF). Progress in Neuro-Psychopharmacology & Biological Psychiatry. 30 (5): 827—53. PMID 16563589. doi:10.1016/j.pnpbp.2006.01.008. 
  14. ^ Olsson A, Nearing KI, Phelps EA (март 2007). „Learning fears by observing others: the neural systems of social fear transmission”. Social Cognitive and Affective Neuroscience. 2 (1): 3—11. PMC 2555428 Слободан приступ. PMID 18985115. doi:10.1093/scan/nsm005. 
  15. ^ „Polio: MedlinePlus Medical Encyclopedia”. Архивирано из оригинала 2017-01-29. г. Приступљено 2017-01-25. 
  16. ^ Kim K, Markman AB (3. 5. 2005). „Differences in Fear of Isolation as an explanation of Cultural Differences: Evidence from memory and reasoning”. Journal of Experimental Social Psychology. 42 (3): 350—364. doi:10.1016/j.jesp.2005.06.005. 
  17. ^ Warr M, Stafford M (1983). „Fear of Victimization: A Look at the Proximate Causes”. Social Forces. 61 (4): 1033—43. doi:10.1093/sf/61.4.1033. 

Литература

Спољашње везе

Медији везани за чланак Страх на Викимедијиној остави