Стојан Крстић (Подгорац, ? − Подгорац, 18. октобар1891), познатији је као поп Стојан или као Дели-папаз. Био је српски свештеник у Македонији у 19. веку, велики родољуб и национални делатник. Пре свега се залагао за затварање бугарских и отварање српских школа на том подручју.[1] Противио се бугаризацији српског народа на територији Македоније и велике напоре је трошио на чување српског језика и традиције на овом подручју. Био је образован свештеник, завршио је богословију у Београду.[2]
Порекло
Потекао је из старе српске породице, која по неким изворима потиче из 13. века.[2] Породица је потицала са Косова, из Велике Хоче.[3] Један од тих Крстића је као војвода учествовао у Косовској бици у којој је задобио смртоносну рану. По предању, на самрти је заветовао свог најстаријег сина да прими свештенички чин и да га пренесе на даље потомке и од тада је у овој породици увек било свештеника.[2] Свештеници из породице Крстић су својевремено добили и неке повластице од султана Сулејмана и имали су под собом села: Подгорац, Лабуниште и Боровац, не зависећи од какве веће црквене власти.[2] Сам Стојан Крстић одгајен је у српској традицији, био је изузетно интелигентан и вољен од стране Срба, али су га и Турци поштовали и прозвали Дели-папаз, што значи јуначки поп.[2]
Смрт
Бугарски владика охридски Синесије дошао је у српску цркву Стојанову тражећи да се она отвори. Када је Стојан то одбио, владика је наредио својој пратњи да обију црквена врата и том приликом су из цркве изнели златне и сребрне украсе, као и одежде. Стојан се због тога пожалио турским властима, али баш због његове жалбе охридски владика је унајмио неколико Арбанаса, који су по његовој заповести убили поп Стојана.[2] Егзекутор злочина над православном свештеником звао се Изеир, а учесник у убиству био је и извесни Лека Бошњаковић из Подгорца.
Убиство поп Стојана погодило је све Србе, али и Турке и управо ће један Турчин осветити свог пријатеља Крстића, тако што је убио Изеира. У Београду је Крстићев рођак Коста Шуменковић, приредио парастос у Саборној цркви, којем су присуствовали многи његови земљаци. Бугарски комитет је неко време након убиства поп Стојана осудио на смрт и Стојановог сина такође свештеника Ставру Крстића.
О његовој смрти писало се овако:
Стасало је и сазрело све, што је благословено да носи плодове... Земља се разбременила и огрнула лако рухо јесење. Вредни ратар побрао са ње плодове свога зноја, па одмара утруђене кости под милим кровом сиромашне колибе своје и снива о миру жељеном а преза у страху вечитом. А на царскоме друму између Лабуништа и Подгорца дивље разбојништво саградило пећину злочинства и поставило заседу убилачку. Спустила се дубока ноћ и тишина глуха... Природа сва притаја дисај, као да ишчекује нешто кобно, неслућено. А пастир добри, поп Стојан—Дели-папаз, опхрван великом мисли Српства, враћа се на коњу из Лабуништа у Подгорац миломе дому свом. Глава му унило клонула на поштене српске груди и претура крупну мисао засужњене домовине. Звезде потамнеше и небо се угаси, а злочин се ускомеша у својој заседи и потпраши кукавичко срце рђом мучкога јунаштва. Огањ смрти плану из лупешке заседе ненадном стравом мучкога убиства - Србинов пастир добри, Дели-папаз, прену главом посвећеном, трже јуначко оружје своје, јурну у мрклу ноћ и паде ничице земљи, сав прорешетан убилачким оловом.[2]
Поп Стојан сахрањен је у родном месту, а неколико година након његовог убиства, тачније 1897. године, ту је отворена Српска народна школа. Управник школе био је Спасоје Крстић, а учитељ Анђелко Крстић, син поп Стојана Крстића.
Данас у овом месту, по попису из 2002. године, нема ни Срба ни Бугара, а Турци и Македонци су у мањини. Већинско становништво су Албанци, муслиманске вероисповести.[3]
Данас у Београду једна улица на Звездари носи име Поп Стојана.
