Претерано увеличавање ради постизања већег ефекта у књижевности, назива се хипербола. Врло често се примењује у народној књижевности, у изразима попут крвца до кољена.
Примери:
Сузама је замутила море, а јауком уставила шајке (народна песма);
Кад је виђех ђе се смије млада, свијет ми се око моје главе главе врти (Његош, Горски вијенац);
Како га удари, искиде му из рамена главу (Циклус о Марку Краљевићу, Марко Краљевић укида свадбарину);
Пребио га на три половине (Циклус о Марку Краљевићу, Марко Краљевић и Муса Кесеџија).
Стилски поступак у ком се нешто пореди по супротности назива се контраст или антитеза. Његовом применом, супротне појаве су јаче изражене. Супротно од поређења (компарације). Блиско словенској антитези.
Примери:
Тресла се гора - родио се миш (народна умотворина);
На језику мед, а на срцу јед (народна умотворина).
Контраст или антитеза је стилска фигура код које се појаве и предмети доводе у везу помоћу супротних особина и појединости и тиме паралелно постављене супротности у антитези узајамно појачавају значење и једног и другог појма.
Персонификација је добила име од латинске речи persona што значи особа, па би се на српски могла превести као поособљавање. Персонификација је изражајан начин казивања којим се предметима и појавама додељују људске особине.
Поређење или компарација је изражајан начин казивања којим се нешто што је мање познато упоређује са нечим познатијим. Поређење може бити по сличности или супротности.
Речи које казују најбоља опажања о одређеним предметима, разговора, или писања, и истичу неке њихове особине називају се епитети. То су најчешће описни придеви који појачавају осећања и остављају јаче утиске.
Примери:
У свитање, у појати ниској... (Сергеј Јесењин, Песма о керуши);
... као једно риђе штене њено (Сергеј Јесењин, Песма о керуши);
Град градила бјела вила... (Народна песма, Вила зида град)
Тужна песмо, мајко стара... - мисли се на Србију (Оскар Давичо, Србија).
Када се метафора прошири на целу једну слику, или чак цело дело, стилска фигура се назива алегорија. Присутна је у народној песми Љубавни растанак у коме плави зумбул и зелена када представљају заправо момка и девојку који су растављени.
Примери:
Имао сам од злата јабуку, па ми данас паде у Бојану (народна песма, Зидање Скадра);
Вила гнијездо тица ластавица, вила га је за девет година... (народна песма, Ропство Јанковић Стојана);
Два цвијета у бостану расла, плави зумбул и зелена када... (народна песма, Љубавни бол).
Стилска фигура у којој се речима даје супротан смисао од оног које имају као своје основно значење назива се иронија. Ако у призвуку има и злобе, или је иронија претерана, добија се сарказам.
Пример (иронија): Ако`ј ум`о камен гристи, мора да се угојио (Ј. Ј. Змај, Три хајдука).
Пример (сарказам): Само ти настави да се свађаш (у ствари: Престани да се свађаш).
Стилска фигура у којој песник у завијеној, скривеној форми исказује своје мисли и осећања, другачије се назива проширена метафора.
Пример: Имао сам од злата јабуку пак ми јутрос паде у Бојану те је жалим, прежалит не могу - одломак из песме зидање Скадра.
Алегорија представља говор у коме се појмови и мисли исказују другачије, а не речима које их директно изражавају, сликовит говор, сликовито објашњење појмова и мисли.
То је стилска фигура којом се неки израз замењује другим, али у блажем облику, због бонтона, друштвених, религиозних, политичких, пропагандних и других разлога. Супротно од хиперболе.
Послао га на онај свет - убио га, лака дама - проститутка, премазан свим бојама - преиспољни преварант, пропустити кроз шаке - претући, захлађење односа - почетак непријатељства, хуманитарна интервенција - ратна агресија, мировне снаге - окупаторска војска.
Метонимија је стилска фигура која означава пренесена значења речи. Настаје када се неки појам (предмет) изражава неким другим појмом који је са њим повезан у логичној (просторној, временској, узрочној) вези.
Кад устане кука и мотика - мисли се на људе који раде куком и мотиком (народна епска песма Почетак буне против дахија).
Апострофа (грч.ἀποστροφή – „одвратити се” или „одустати”) усклична је стилска фигура. Појављује се када се говорник престаје обраћати публици (нпр. у представи) и усмерава говор трећој страни, као што је супарнички парничар или нека друга особа, понекад одсутна са сцене.
