Стеван Пешић је рођен 1936. године у Ковиљу, где је завршио основну школу, а у Сремским Карловцима гимназију. Живео је и стварао у Београду, као слободан уметник.[1]1965. године му је објављена прва збирка поезије под насловом Месечева енциклопедија.
Пропутовао је многе земље, а највише времена је провео на Тибету, у Индији, Непалу, Шри Ланки.[2] Посебно је познат по својим поетичним путописима са Непала и Шри Ланке (Катманду 1982, Светло острво 1984), у којима износи и озбиљне филозофске идеје. Такође у Катмандуу и Тибетанцима се у српску литературу уводи бисексуалност протагониста као нешто потпуно нормално у Источњачком (будистичком и хиндуистичком) свету. До тада је код нас ова тема махом описивана сензационалистички или је, као код Слободана Селенића у Пријатељима и Очевима и оцима, била део комплекснијег општег ангста (нација, класна припадност исл.).
„
У космосу постоји радост као сила, енергија. Није стваралачка, али даје смисао стварању; није јој узрок ни постојање света, јер су јој живот и смрт једнаки. Код животиња и биља је честа, код људи је изузетна милост.
”
— Светло острво
Стеван Пешић је један од легата Градске библиотеке у Новом Саду. Његова мајка Даринка поклонила је 1988. године новосадској библиотеци велики број књига из његове личне библиотеке, од којих многе имају посвете и потписе аутора.[3]
Иако је за живота објавио више књига, умро је у немаштини 1994. године у Београду.
Дела
Насловница књиге Катманду
Пешић је углавном писао романе, путописе, поезију, драме и дела за децу.
