Станиша Стошић је заволео јужњачки мелос у Учитељској школи у Врању, где је свирао виолину, био солиста у хору и имао прве часове певања.
Постоји заблуда да је Стошић био први мушкарац који је певао врањанске песме. У ствари, много пре Стошића, врањанске песме певао је и снимао нпр. Мијат Мијатовић.
О својим почецима Станиша је рекао:
Када сам се определио за певање, знао сам ко су ми били прадедови, шта су певали и шта значе корени. Ми смо тај појам заборавили, а он је јако битан у опстанку сваког народа. Певач треба да остане у границама свог завичаја.
Станиша је први пут запевао 1963. године у Радио Београду, чији је остао дугогодишњи сарадник.
Каријеру је градио широм република бивше Југославије и свету.
Године 1966. Станиша је победио на фестивалу „Златиборски нарцис“ са песмом „Стојанке, бела Врањанке“.
Иако многи мисле да је ово изворна песма, аутор текста песме је Драган Токовић.
Мелодија је оригинално грчка (песма Misirlou тј. у преводу Мисирка, Египћанка) и искоришћена је између осталог у филму „Петпарачке приче“, Квентина Тарантина.
Станиша се оженио у 43. години.
По сопственим речима "супруга Љиљана и синови Стефан и Душан, су му уз пријатеље, били највећи иметак.".
Године 2007. Станиша је добио посебно доживотно признање Министарства културе Србије.[2]
Од 2009. године трг испред врањског музеја носи име по њему, а 2012. године испред музеја је постављена и његова биста.[4]
Цитати и критике
Због својих интерпретација, Стошић је добио надимак српски Павароти.
Такође звали су га и "татко за јужњачки мелос."[5]
Једном га је један ТВ водитељ најавио: "... Сада ће вам Станиша Стошић отпевати једну песму, а када Станиша Стошић пева, то је један мали час лепог певања за гледаоце, али и за многе певаче“.
