Гимназије, основане 1948. године, и Школе ученика у привреди, изграђене 1947, су се удружиле и постале Средњошколски центар 1976.[3] Завршиле су је десетине хиљада ученика, гимназијалци, занатлије и техничари свих профила. Деценијама су вишеградске средње школе похађали ученици из Руда, Прибоја, Мокре горе, Кремана, Биоске, Заовина и Рогатице.[3] Пред почетак Другог светског рата је била отворена грађанска школа у згради гимназије, радила је две године, а у току рата је школска зграда потпуно разорена.[3] Три године по завршетку Другог светског рата, 1948. године, Народни одбор среза Вишеград је обновио зграду бивше грађанске школе и тада је први пут у Вишеграду отворена Нижа гимназија.[3] Радили су у врло тешким условима, није било књига, учила, намештаја, наставног кадра.
Први нижи течајни испит је обављен 1951. године, школске 1954—55. је отворен први пут пети разред гимназије и тиме је нижа гимназија претворена у непотпуну вишу, а школске 1956—57. је отворен седми разред гимназије, тако је постала потпуна.[3] Школска 1957—58. је гимназија, по први пут, имала генерацију осмог разреда, која је завршила виши течајни испит.[3] Школа је бројала 1948—1958. године 4185 редовних и 479 приватних ученика, радило је 49 наставника.[3] Зграда постаје претесна, истовремено је користе ученици Школе у привреди и Радничка гимназија. У међувремену је изашао нови закон о школству и од тада су одвојене Осмогодишња школа, Гимназија и Школа ученика у привреди.[3] Годину дана пре оснивања Гимназије, 1947. је основана Стручна школа ученика у индустрији и занатству, решењем Среског народног одбора Вишеграда.[3] Настава се изводила у виду течаја, практичан део је обављан у привредним предузећима. Садржала је 62 ученика који су се оспособљавали за занимање бравар, столар, ковач, кројач, берберин, обућар, стругар, абаџија, сајџија, лончар, механичар и трговачки помоћник.[3]
1980—данас
Школа ученика у привреди се касније преселила на Бикавац, а затим у Душчу где су оспособљавали ученике за потребе привреде, браваре, столаре, механичаре, хемичаре и трговце.[3] До пресељења у нову зграду, где се и данас налази, гимназија је радила у старој првобитној згради, у непосредној близини моста. Две вишеградске средње школе су интегрисане 1. марта 1976. када је основан Средњошколски центар „Хамид Беширевић”.[3] Године 1980. почиње и реформа средњег усмереног образовања, престаје са радом гимназија. Центар је 1980—1981. похађало 1443 ученика, што је и највећи број ученика који су били распоређени у 43 одељења и настава се изводила у три смене.[3] Године 1992. настава почиње у другој половини октобра, изводи је мали број професора, а броји 201 ученика, што је и најмањи број у једној школској години од оснивања школе.[3] Исте године је школа преименована у Средња школа „Иво Андрић”.[3] Сваке године се повећавао број ученика и одељења, заједно са бројем расељеног и избеглог становништва. Рад гимназије је обновљен 1993—94. и одобрењем Министарства просвете се уписују по два одељења ученика сваке школске године.[3]
Потписивањем Дејтонског споразума се повећао број нових пресељења и број ученика. Због великог прилива расељеног становништва, Општина доноси одлуку да се зграда школе претвори у прихватни центар тако да је само неколико учионица било остављено за похађање наставе.[3] У овом периоду је школа у већој мери уништена, намештај и учила разнесена, а након неколико година је поново добила свој простор и функцију. Данас средња школа има 532 ученика, стручан наставни кадар, кабинете и учионице комплетно опремљене са модернизованим училима и техником, школску кухињу и ресторан и библиотеку са читаоницом.[3] Међу бившим ученицима школе су Горан Петровић, Драгана Симић, Силвана Мирвић, Драгољуб Видачић и други.[3] Школу је 1953, 1963. и 1972. године посетио Иво Андрић у чију је част основана школска секција и културна манифестација „Вишеградска стаза”.[3]
.svg)