Освојио је Париз—Рубе и Милано—Санремо 1908, а два пута је освојио класик Бордо—Париз. Освојио је прву етапу на Тур де Франсу 1909, гдје је био лидер трке један дан, а исте године је освојио и национално првенство Белгије у друмској вожњи. Године 1910, освојио је класик Париз—Менен, док је Тур де Франс завршио на четвртом мјесту. Последње двије сезоне, након почетка Првог свјетског рата, освајао је трку на писти — Шест дана Брисела. Последњу сезону возио је индивидуално, без тима, а завршио је каријеру на крају 1915. године.
Прије почетка Милано—Санрема 1908, тренирао је возећи бицикл од Белгије до Италије, близу Милана.[1]
Каријера
1907—1909
Професионалну каријеру почео је 1907. године, када је завршио други на Париз—Рубеу, иза Жоржа Пасерјеа.[2] Пасерје је био доста испред Ван Хауварта, али га је на уласку на велодром у Рубеу зауставио полицајац како би провјерио да ли бицикл има лиценцу за вожњу по улицама. Пасерје је ипак задржао предност и побиједио је минут испред Ван Хауварта, док је трећепласирани Луј Труселије завршио три минута иза.[2] У наставку сезоне освојио је класик Бордо—Париз[3] и возио је Тур де Франс, који је напустио током десете етапе.[4]
Ван Хауварт 1907. године.
Године 1908, остварио је највећи успјех у каријери, освојио је Милано—Санремо, три и по минута испред Луиђија Гане.[5] Ван Хауварт се припремао за трку тако што је возио бицикл од Белгије до Италије, близу Милана.[1] Трка је вожена по јако лошем времену, од 48 возача колико је стартовало, само њих 14 је завршило.[5] У Масону се издвојила водећа група од пет возача, Лињон и Ван Хауварт су се затим издвојили и брзо стекли минут предности испред Галетија. Лињон је почео да попушта, Ван Хауварт је остао сам и возио до циља, побиједивши са три и по минута испред Гане, који је морао да мијења бицикл.[1][5] Двије недеље касније, возио је Париз—Рубе. У току трке, падали су и киша и снијег, а велики број возача је одустао; од 90 колико их је почело трку, њих 27 је завршило.[6] Ван Хауварт се одвојио и брзо је стекао предност; на велодром у Рубеу је стигао са предношћу од седам минута, али је налетио на чувара и пао.[6] Успио је да се врати на стазу и побиједио је са три и по минута испред Жоржа Лоржоа, освојивши тако свој други Монументални класик и поставши први белгијски побједник Париз—Рубеа.[6] У наставку сезоне, завршио је Бордо—Париз на другом мјесту, иза Луја Труселијеа,[7] док је Тур де Франс напустио током шесте етапе.[8] Сезону је завршио другим мјестом на националном првенству Белгије у друмској вожњи, гдје је завршио иза Франсое Верстретена.[9]
У сезони 1909. завршио је Милано—Санремо на четвртом мјесту, 18 минута иза побједника — Луиђија Гане.[10] У мају, освојио је Париз—Бордо испред Труселијеа,[11] док је крајем маја возио Тур де Белгије трку, гдје је побиједио на двије етапе и завршио на трећем мјесту у генералном пласману, 19 минута иза Пола Дибока, док је на другом мјесту завршио Жан Алавоан.[12] На Тур де Франсу генерални пласман се од 1905. до 1912. рачунао по броју бодова, побједник етапе добијао је 1 бод, други 2 бода итд., тако да је побједник на крају возач са најмање бодова.[13] Де Хауварт је побиједио на првој етапи, воженој од Париза до Рубеа,[14] поставши тако први Белгијанац који је побиједио на некој етапи на Туру.[15][16] Другу етапу завршио је на деветом мјесту, сат и 28 минута иза побједника — Франсое Фабеа, који је преузео вођство у генералном пласману са три бода, док је Ван Хауварт пао на треће мјесто, са 10 бодова.[17][18] У наставку, завршио је двије етапе на трећем мјесту, док је Тур завршио на петом мјесту у генералном пласману, са 92 бода, док је Фабе освојио Тур са 37 бодова.[18] На крају сезоне, освојио је национално првенство у друмској вожњи.[19]
1910—1915
Калдрма за Сирила ван Хауварта, побједника Париз—Рубеа 1908..
Први велики успјех у сезони 1910, остварио је на Париз—Рубеу. Заједно са [[Октав Лапиз|Октавом Лапизом][, побједником 1999, одвојио се од групе доста прије краја.[20] На велодром у Рубеу ушли су заједно, Ван Хауварт је био испред првих пет кругова, али га је Лапиз одспринтао на циљу и побиједио другу годину заредом, док је Ван Хауварт завршио на другом мјесту, испред Ежена Кристофа, који их је достигао у финишу на велодрому.[20] У априлу, освојио је класик Париз—Менен,[21] док је Париз—Брисел завршио на трећем мјесту, иза Брока и Лапиза.[22] У јулу, возио је Тур де Франс, гдје је прву етапу, вожену од Париза до Рубеа, завршио на другом мјесту, 20 минута иза Шарла Крипелана.[23] На подијуму се задржао до етапе 13, на којој је побиједио Гистав Гаригу, који је тако преузео треће мјесто, на којем је и завршио, док је Ван Хауварт завршио на четвртом мјесту у генералном пласману, 11 бодова иза Гаригуа.[23]
У сезони 1911, завршио је Париз Тур класик на другом мјесту, иза Лапиза,[24] након чега је возио Париз—Рубе. Слично као и 1910, Лапиз и Ван Хауварт су се одвојили од групе доста прије Рубеа.[25] Прије доласка на велодром, Ван Хауварт је имао проблема са бициклом, што је омогућило Лапизу да стекне предност и освоји Париз—Рубе трећу годину заредом, док је Ван Хауварт завршио на трећем мјесту, јер га је престигао и Андре Шарпо.[25] До краја сезоне, завршио је на трећем мјесту национално првенство Белгије у друмској вожњи, гдје је побиједио Одил Дефраје,[26] као и Ђиро ди Ломбардију, гдје је Анри Пелисје одспринтао групу од 13 возача која је дошла на циљ заједно.[27]
У сезони 1912, завршио је трку на писти — Шест дана Брисела, у пару са Артуром Вандерстојфом, на другом мјесту.[28] Од друмских трка, возио је Милано—Санремо, који је завршио на 29 мјесту, 37 минута иза Анрија Пелисјеа.[29] Године 1913, завршио је на другом мјесту класике Бордо—Париз[30] и Париз—Брисел, који је завршио иза Октава Лапиза;[31] док је 1914. завршио Бордо—Париз на трећем мјесту, иза Пола Демана и Марсела Бојсеа.[32] Исте сезоне, у пару са Холанђанином Јоном Столом, побиједио је на трци Шест дана Брисела.[33]
Године 1914, почео је Први свјетски рат, због чега су стала готово сва такмичења. У сезони 1915, побиједио је на трци Шест дана Брисела, у пару са Јозефом ван Бевером, након чега је завршио каријеру.[34]
