Вејова је преминула 30. јуна2017. у Паризу, две недеље пре свог 90. рођендана.[2]
Биографија
Породица Јакоб долази из Бионвила сир Није, град који се налази у региону Лорена. Симонин отац Андре Јакоб, архитекта осваја другу највећу награду града Роме. за изузетан рад у Италији.[3] 22. маја 1992. године венчава се са Ивоном Стеинмез. Венчање је одржано у 9. арондисману града Париза. Након рођења прва два детета, породица се сели у Ници, у граду где је Симеон, 13. јула 1927. године, рођена.[4] Због велике кризе која је захватила Француску 1929. године, породица се сели у мањи стан. Симонин отац помаже осталим архитектама док мајка штрика неоптодну одећу породицама којима је помоћ неопходна.
Депортација и логор
Марта 1944. годинем Симона, тада шестнаестогодишњакиња станује код професора литературе госпође Вилерој, професорке средње школе. 30. марта 1944. године, након испита у школи, одлучила је да оде са другарицама како би прославила завршене испите ( иако су јој родитељи то изречито забранили)[5] Током хода улицом заједно са својим другом, немачка полиција у цивилу је зауставља и контролише. Обоје су одведени у притвор али је њен друг пуштен. Пре него да оде, Симона је успела да му преда папир са адресом професорке како би могао да обавести њену породицу о притвору.[6] Иако је остатак породице била добро скривена, немачка полиција је успела да их открије. Гестапо је привео остатак породице заједно са Симеоном у логор у Дрансију. 15. априла истог месеца, Немци их одводе у Логор Аушвиц где означавају Симону бројем 87651. Од тог тренутка, сваки дан истовара камење са немачких камиона. Захваљујући капо службеници која је некада била проститутка, мисли да је Симон „много лепа како би умрела”,[7] Симон и њене сестре су преблачене у други логор. Од тог тренутка никада више није видела свог оца.
Повратак у Француску
Симон се враћа у Француску 23. маја 1945. године. Тог тренутка сазнаје да је положила све своје испите. 1946. године одлучује да настави школовање и уписује правни факултет у Паризу на Париском институту политичких наука. Током школовања упознаје инспектора финансија са којим се венчава 28. октобра 1946. године.[8] Симон и Антоане Веј имају три сина: Жана, Клод Никола и Пјера- Франсоа.[9]
Председник Фондације Шоа: 2000—2007; 2007—данас (почасни)
Члан Одбора директора Француског института за међународне односе (IFRI)
Библиографија
Michel Sarazin, Une femme Simone Veil, Robert Laffont, 1987, 305 p. (ISBN 2-221-04809-1). (на језику: француски)
Maurice Szafran, Simone Veil : Destin, J'ai lu, coll. « Littérature Générale », 1996 (ISBN 2-277-24140-7). (на језику: француски)
Le texte complet des débats sur la loi du 17 janvier 1975 relative à l'interruption volontaire de grossesse, publiés au Journal officiel de 1974, consultable sur le site de l’Assemblée nationale. (на језику: француски)
Discoursde Jean d'Ormesson pour la réception de Simone Veil à l'Académie française. (на језику: француски)
L'histoire et le destin de Simone Jacob Veil, 1927 1946, Dominique Del Boca, éditions RDBF, 2012. (на језику: француски)
Simone Veil - L'interruption volontaire de grossesse, Débats historiques de l’Assemblée nationale (1974) réunis par Lola Caul-Futy dans un coffret de 4 CD audio, Frémeaux & Associés, 2011. (на језику: француски)
Mémorial de la Déportation des Juifs de France, Serge Klarsfeld. Nouvelle édition, mise à jour, avec une liste alphabétique des noms. FFDJF (Fils et filles de déportés juifs de France), 2012. (на језику: француски)
Laurent Pfaadt, Simone Veil, une passion française, City Editions, 2011. (на језику: француски)
Christine Clerc, Les conquérantes : Douze femmes à l'assaut du pouvoir, Le Nil, novembre 2013 (ISBN 978-2-84111-661-4). (на језику: француски)
Sarah Briand, Simone, éternelle rebelle, Fayard, 2015. (на језику: француски)
Album de photos préfacé par Annick Cojean, Simone Veil et les siens, Grasset, 2018. (на језику: француски)
Dominique Missika, Les inséparables. Simone Veil et ses sœurs, Seuil, 2018. (на језику: француски)
.svg)
