Сардинци

Сарди преусмерава овде. За насеље у Италији погледајте страницу Сарди (Венеција).
Сардинци
Застава Сардиније
Региони са значајном популацијом
 Сардинија
1.661.521 (сви становници Сардиније, без обзира на етничку припадност)[1]
Језици
Италијански, Сардински
Религија
Католицизам[2]
Сродне етничке групе
Италијани, Шпанци, Корзиканци[3]
[4][5][6][7][8][9][10]
[11][12]

Сардинци,[13] такође познати и као Сарди[14] (итал. Sardi; сард. Sardos, Sardus; кат. Sards, Sardos), су аутохтони народи и етничка група[15][16] италијанске аутономне регије Сардиније[17][18].

Демографија

Са густином насељености од 69 km², нешто више од трећине националног просека, Сардинија је четврти најмање насељени регион у Италији. Расподела становништва је неуобичајена у поређењу са осталим италијанским регионима који се налазе на мору. Заправо, супротно општем тренду, урбано насеље се није одвијало првенствено дуж обале, већ према центру острва. Историјски разлози за то укључују поновљене Сараценске рације у средњем веку чинећи обалу небезбедним. Експанизијом приморског туризма, ситуације се мења и данас се сви велики градови у Сардинији налазе се близу обале, док је унутрашњост острва веома ретко насељена.

Сардинија је регија Италије са најнижим укупним стопом фертилитета[19][20][21] (1.087 рођених по жени) и регион са другом најнижом стопом наталитета. Стопа фертилитета у Сардинији је заправо најнижа на свету[22]. Ипак, становништво на Сардинији се повећало последњих година због масивне имиграције, углавном са италијанског копна, али и из источне Европе (посебно Румуније), Африке и Кине.

2013. године било је 42.159 страних држављана (оних који се нису пријавили за држављанство Италије)и они су чинили 2,5% укупног становништва[23].

Просечни животни век је нешто више од 82 године (85 жене и 79,7 мушкарци[24]).

Сардинија је прва откривена демографска и географска област света где људи живе дуже од светског порека[25]. Кључни фактори високе концентрације стогодишњака идентификовани су у генетици Сардинаца[26][27][28], начину живота односној њиховој исхрани и социјалној структури[29].

Демографски показатељи

Популација кроз историју

Популација (ист.)
Год.Поп.± %
1485. 157.578—    
1603. 266.676+69,2%
1678. 299.356+12,3%
1688. 229.532−23,3%
1698. 259.157+12,9%
1728. 311.902+20,4%
1751. 360.805+15,7%
1771. 360.785−0,0%
1776. 422.647+17,1%
1781. 431.897+2,2%
1821. 461.931+7,0%
1824. 469.831+1,7%
1838. 525.485+11,8%
1844. 544.253+3,6%
1848. 554.717+1,9%
1857. 573.243+3,3%
1861. 609.000+6,2%
1871. 636.000+4,4%
1881. 680.000+6,9%
1901. 796.000+17,1%
1911. 868.000+9,0%
1921. 885.000+2,0%
1931. 984.000+11,2%
1936. 1.034.000+5,1%
1951. 1.276.000+23,4%
1961. 1.419.000+11,2%
1971. 1.474.000+3,9%
1981. 1.594.000+8,1%
1991. 1.648.000+3,4%
2001. 1.632.000−1,0%
2011. 1.639.362+0,5%
Source: ISTAT 2011, – D.Angioni-S.Loi-G.Puggioni, La popolazione dei comuni sardi dal 1688 al 1991, CUEC, Cagliari, 1997 – F. Corridore, Storia documentata della popolazione di Sardegna, Carlo Clausen, Torino, 1902

Подела према полу и старосној доби

Укупна популација по годинама

Географска распрострањеност

Већина Сардинаца је рођена на острву, али велики број људи се населио изван Сардиније. Процењено је да је између 1955. и 1971. године 308.000 Сардинаца емигрирало на италијанско копно[37]. Значајне сардинске заједнице налазе се у Пијемонту, Лигурији, Ломбардији, Тоскани и Лацију. Сардинци и њихови потомци су такође бројни у Немачкој,Француској, Белгији и Швајцарској. У Северној Америци Сардинци су мигрирали на јужни део континента, нарочито у Аргентину (између 1900. и 1913. године око 12.000 Сардинаца живело је у Буенос Аиресу и околним насељима)[38] и у Уругвају (у Монтевидеу 1870. године живело је 12.500 Сардинаца). Између 1876. и 1903. године 92% Сардинаца који су се кретали према Јужној Америци населили су се у Бразилу[39]. Између 1876. и 1925. године 34.190 Сардинаца је мигрирало у Африку, а нарочито према француским колонијама Алжиру и Тунису[39]. Мале заједнице са прецима са Сардиније, око 5000 људи, такође се налазе у Бразилу (углавном у градовима Бело Хоризонте, Рио де Жанеиро и Сао Пауло)[40], а има их и у Великој Британији и Аустралији.

Сардинциу Европи (2008)[41]
Немачка 27,184
Француска 23,110
Белгија 12,126
Швајцарска 7,274
Холандија 6,040
Остале земље 17,763
Укупно 93,497

За разлику од остатка италијанске емиграције, у којој су мигранти били углавном мушкарци, између 1953. и 1974. године једнак број жена и мушкараца емигрирао је са Сардиније на италијанско копно.

Култура

Језик

Распрострањеност традиционалних језика и дијалеката на Сардинији

Поред италијанског језика, који је први пут уведен на острву по закону у јулу 1760. године[42][43] и постао је службени језик Пијемонтског краљевства, сардински језик[13][44] је други најраспрострањенији на острву и њиме се служе аутохотни Сардинијанци[45][46]. Међутим, због прилично крутог модела стандардизованог образовног система који обесхрабрује сардинску омладину да не учи и не говори свој језик[47], број људи који задржавају сардински језик као њихов матерњи постепено се смањује на овом острву. Као резултат тога, сардински језик се тренутно суочава са сличним изазовима као и други језици мањина широм Европе[48], а дијалекти овог језика дефинисани су као угрожени од стране Унеско-а[49]. Сви остали језици на Сардинији, осим италијанског су угрожени.

Застава

Такозвана застава Четири Мура је историјска и званична застава Сардиније. Застава је састављена од крста Светог Георгија и четири Мурове главе у белој бандани у свакој четвртини. Њено порекло се у основи не зна, али се претпоставља да је идеја за заставу настала у Арагону[50] током битке у Алкоразу.

Национални празник

Празник (Sa die de sa Sardigna) је празник који се прославља сваког 28. априла у знак обележавања побуне која се десила у периоду од 1794. до 1796. године, против феудалних повластица и извршења и протеривања династије Савоја из Сардиније 28. априла 1794. Побуна је подстакнута краљевим одбијањем да острву одобри аутономију коју су локални становници тражили[51][52][53]. Празник је формално признат од стране Сардинског савета 14. септембра 1993. године[54]. Неколико јавних догађаја се годишње одржавају у знак обележавања овог празника, док су школе затворене.

Религија

Већина Сардиниаца су рикоматолици, међутим, присуство цркве је најмање у целој Италији (21,9%). [96] Госпа од Бонарије је заштитница Сардиније[55].

Галерија

Сардинци на Викимедијиној остави.

Референце

  1. ^ Statistiche demografiche ISTAT
  2. ^ Sardinia, Lonely Planet, Damien Simonis
  3. ^ Ancient DNA reveals genetic relationship between today’s Sardinians and Neolithic Europeans, Hudson Alpha Institute for Biotechnology
  4. ^ Keller at al 2011, Nature
  5. ^ Mathieson et al 2015, Nature
  6. ^ supp. info (p.16)
  7. ^ A Common Genetic Origin for Early Farmers from Mediterranean Cardial and Central European LBK Cultures, Olalde et al 2015, Molecular Biology and Evolution
  8. ^ Gamba et al 2014, Genome flux and stasis in a five millennium transect of European prehistory, Nature
  9. ^ Omrak et al 2016, Genomic Evidence Establishes Anatolia as the Source of the European Neolithic Gene Pool, Current Biology, Volume 26, Issue 2, p270–275, 25 January 2016
  10. ^ supp. info (p.120)
  11. ^ G. Vona, P. Moral, M. Memmì, M.E. Ghiani and L. Varesi, Genetic structure and affinities of the Corsican population (France): Classical genetic markers analysis, American Journal of Human Biology; Volume 15, Issue 2, pages 151–163, March/April 2003
  12. ^ Grimaldi MC, Crouau-Roy B, Amoros JP, Cambon-Thomsen A, Carcassi C, Orru S, Viader C, Contu L. - West Mediterranean islands (Corsica, Balearic islands, Sardinia) and the Basque population: contribution of HLA class I molecular markers to their evolutionary history.
  13. ^ а б Sardinians – World Directory of Minorities
  14. ^ Sard. Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јун 2016) Oxford Dictionary.
  15. ^ Danver, Steven L. Native Peoples of the World: An Encyclopedia of Groups, Cultures and Contemporary Issues. стр. 370-371
  16. ^ Lang, Peter; Petricioli, Marta. L’Europe Méditerranéenne. стр. 201-254,
  17. ^ Edelsward, Lisa-Marlene; Salzman, Philip (1996). Sardinians - Encyclopedia of World Cultures
  18. ^ Cole, Jeffrey. Ethnic Groups of Europe: An Encyclopedia. стр. 321-325
  19. ^ Istituto Nazionale di Statistica Numero medio di figli per donna per regione 2002–2005 Архивирано на сајту Wayback Machine (14. фебруар 2012)
  20. ^ Solo 1,1 figli per madre, la Sardegna ultima in Italia - La Nuova Sardegna
  21. ^ ISTAT Tassi generici di natalità, mortalità e nuzialità per regione 2002–2005 Архивирано на сајту Wayback Machine (14. фебруар 2012)
  22. ^ Fertilità, Sardegna ultima al mondo - Sardinian socio-economic Observatory
  23. ^ „Rapporto Istat – La popolazione straniera residente in Italia al 31º dicembre 2013”. Архивирано из оригинала 30. 07. 2015. г. Приступљено 20. 09. 2017. 
  24. ^ ISTAT - INDICATORI DEMOGRAFICI anno 2015- pp. 6.
  25. ^ Sardinia, Italy – Blue Zones
  26. ^ Francesco Cucca: “Caratteri immutati da diecimila anni, ecco perché la Sardegna è speciale” (di Elena Dusi) - Sardegna Soprattutto
  27. ^ Sardinia Exploration Backgrounds – Blue Zones
  28. ^ Polidori MC, Mariani E, Baggio G, et al. (јул 2007). „Different antioxidant profiles in Italian centenarians: the Sardinian peculiarity”. Eur J Clin Nutr. 61 (7): 922—4. PMID 17228351. doi:10.1038/sj.ejcn.1602596. 
  29. ^ Susan Pinker: why face-to-face contact matters in our digital age – The Guardian
  30. ^ а б National Institute of Statistics (Italy) Tassi generici di natalità, mortalità e nuzialità per regione 2002–2005 Архивирано на сајту Wayback Machine (14. фебруар 2012)
  31. ^ National Institute of Statistics (Italy)|Numero medio di figli per donna per regione 2002–2005 Архивирано на сајту Wayback Machine (14. фебруар 2012)
  32. ^ а б Ministero della Salute Speranza di vita e mortalità Архивирано на сајту Wayback Machine (20. октобар 2009)
  33. ^ Matrimoni, Il processo di secolarizzazione in Sardegna - Sardinian Socio-Economic Observatory
  34. ^ La mortalità per suicidio in Italia
  35. ^ а б Analfabetismo Italia – Censimento 2001
  36. ^ а б Sardegna Statistiche: Analfabeti
  37. ^ Giuseppe Sanna – L'emigrazione della Sardegna (Emigration of Sardinia) (језик: италијански)
  38. ^ L'emigrazione sarda tra la fine dell' 800 e i primi del 900
  39. ^ а б http://lipari.istat.it/digibib/Annuari/TO00176482Annuario_statistico_emigrazione_italiana_1876_1925.pdf Commissariato generale dell'emigrazione (a cura di), Annuario statistico della emigrazione italiana dal 1876 al 1925
  40. ^ Il messagero sardo – Una piccola ma attiva colonia di sardi vive nello stato di Bahia (језик: италијански)
  41. ^ Museo Nazionale Emigrazione Italiana – 25-03-2012
  42. ^ Roberto Bolognesi, The phonology of Campidanian Sardinian : a unitary account of a self-organizing structure, The Hague : Holland Academic Graphics
  43. ^ Amos Cardia, S'italianu in Sardìnnia, Iskra
  44. ^ Sardinian is generally considered to be the most conservative Romance language, and was also the first language to split off genetically from the rest of the others, possibly as early as the 1st century BC. Most of the academic community usually subdivides Sardinian into two groups: the first one would be Logudorese dialect (Sardu logudoresu) and the second one would be Campidanese dialect (Sardu campidanesu).
  45. ^ Danver, Steven. Native peoples of the world - An Encyclopedia of Groups, Cultures, and Contemporary Issues
  46. ^ Eduardo Blasco Ferrer, ed. 2010. Paleosardo: Le radici linguistiche della Sardegna neolitica (Paleosardo: The Linguistic Roots of Neolithic Sardinian). De Gruyter Mouton
  47. ^ Lavinio 1975, стр. 2003.
  48. ^ Sardinia, Lonely Planet, Damien Simonis. стр. 44.
  49. ^ UNESCO Interactive Atlas of the World’s Languages in Danger
  50. ^ B. Fois, The crest of the four Moors, brief history of the Sardinian emblem, Carlo Delfino, Sassari 1990
  51. ^ Alberto Loni e Giuliano Carta. Sa die de sa Sardigna - Storia di una giornata gloriosa. Sassari, Isola editrice, 2003.
  52. ^ Massimo Pistis, Rivoluzionari in sottana. Ales sotto il vescovado di mons. Michele Aymerich, Roma, Albatros Il Filo, 2009.
  53. ^ Adriano Bomboi, L'indipendentismo sardo. Le ragioni, la storia, i protagonisti, Cagliari, Condaghes, 2014.
  54. ^ „Sa die de sa Sardigna, Sardegna Cultura”. Архивирано из оригинала 21. 09. 2017. г. Приступљено 20. 09. 2017. 
  55. ^ ISTAT

Литература

  • Historia de la isla de Cerdeña, por el caballero G. de Gregory, traducida al castellano por una sociedad literaria (1840). Barcelona: Imprenta de Guardia Nacional.
  • Gonen, Amiram (1996). Diccionario de los pueblos del mundo. Anaya&Mario Muchnik. 
  • Casula, Francesco Cesare (1994). La Storia di Sardegna. Sassari: Carlo Delfino Editore. 
  • Brigaglia, Manlio; Fois, Giuseppina; Galoppini, Laura; Mastino, Attilio; Mattone, Antonello; Melis, Guido; Sanna, Piero; Tanda, Giuseppe (1995). Storia della Sardegna. Sassari: Soter Editore. 
  • Perra, Mario (1997). ΣΑΡΔΩ, Sardinia, Sardegna (3 Volumes). Oristano: S'Alvure. 
  • Ugas, Giovanni (2006). L'Alba dei Nuraghi. Cagliari: Fabula Editore. ISBN 978-88-89661-00-0. 
  • Cole, Jeffrey (2011). Ethnic Groups of Europe: an Encyclopedia. ABC-CLIO. ISBN 978-1-59884-302-6. 
  • Danver, Steven Laurence. Native peoples of the world: An Encyclopedia of Groups, Cultures, and Contemporary Issues. Routledge. ISBN 978-0-7656-8222-2. .
  • Contu, Ercole (2014). I sardi sono diversi. Carlo Delfino Editore. 
  • Onnis, Omar (2015). La Sardegna e i sardi nel tempo. Arkadia Editore.