Сале (Мароко)

За друге употребе, погледајте Сале (вишезначна одредница).
Salé
سلا
град
Flag of Salé سلا
Застава
Salé سلا на карти Марока
Salé سلا
Salé
سلا
Сале на мапи Марока
Координате: 34° 02′ N 6° 48′ W / 34.033° С; 6.800° З / 34.033; -6.800
Country Мароко
РегионРабат Сале Кентира
Влада
 • градоначелникНуреднин Лазрек[1]
Надморска висина0—115 m (0—377 ft)
Становништво (2014)[2]
 • Укупно890.403
 • Ранг5. у Мароку[2]
Временска зонаUTC+0 (UTC+0)
 • Лети (DST)UTC+1 (UTC+1)

Сале (арап. سلا Sala, бер ⵙⵍⴰ Sla) је град који се налази у северозападном делу Марока, на десној обали реке Бу регрег, преко које се налази Рабат, главни град државе. Основан је око 1030. године од стране Бану Ирфан племена, који су причали на арпско—берберксом језику.[3] Град је у 17. веку био упориште пирата, све док није доспео под Алауте династију која је владала у Мароку. Преко националног пута повезан је са Фесом, Мекнесом и Кенитром на североистику.

Према попису из 2014. године у граду је живело 809.403 становника.[2]

Историја

Феничани су успоставили насеље под називом Сала, а касније је постојала Сала колонија на јужно страни реке Бу регрег.[4][5][6] Ова насеља која се налазе у непосредној близини града Сале често се мешају са њим. Сале је основан око 1030. године од стране Бану Ирфан племена, који су причали на арапско—берберксом језику, који су култивисали легенду да је име поизашло из имена Ноје и његовог сина Хама.[7]

Берберска династија Бану Ирфан почела је изградњу џамије у времену када је основан град Сале.[8] Данашња Велика џамија града Сале изграђена је током владавине алхомадског султана Абу Јакуб Јусуфа, међутим није завршена до 1196. године.[9][10]

Током 17. века, Рабат је био познат као Нови Сале јер се проширио изван древних градских зидова и у његов састав укључио Шелу, која је постала утврђена краљевска некропола под владавином сина Абу Јакуба Јусуфа, Абу Јусуф Јакуб ел Мансура.[11]

У септембру 1260. године, град су напали и окупирали ратници из флоте краља Алфонса X од Кастиље.[12][13] Након победе Маринид дистаније, капија града Баб ел-Мариса направљена је од стране султана Абу Јусуфа Јакуба ибн Абд Ал-Хака и она је била оријентир за град и његов симбол.[14]

Република Сале

У 17. веку Сале је постао уточиште берберских пирата, где је династија Морисов формирала независну Републику Сале.[15] Пирати града Сале (познати као Сале луталице) крстарили су између лука Атланитика и Европе, где су пресретали и пљачкали бродове који су полазили из Европе и Америке.[16][17] Арапском свету су понекад продавали чланове своје посаде у ропство.[18] Упркос репутацији, њихови бродови су се налазили преко реке у Рабату, а не у граду Сале.[19][20]

Европске силе преузеле су све мере како би покушале да спрече пирате из града Сале. Дана 20. јула 1629. године, град је бомбардован по наређењу француског генерала Исака де Разилија са бородова Свети Луис, Грифона, Катарина, Хамбург, Света Ана и Сен Жан.[21][22]

Град је бомбардован и 1851. године због пиратских пљачкања европских трговаца.[23]

Друштвено-политички развој у 20. веку

Деценију пре независности Марока, Сале је био упориште активиста националног покрета. Читање латифа у џамијама, гласно и уједначено покренуто је у овом граду и раширило се на неке градове у Мароку.

Због издавања берберског декрета од стране Француске, многи становници Марока били су незадовољни. У то време створене су мароканске националистичке елите, које су своје седиште имале у градовима Фес и Сале. Скупине људи имали су анти-западне, антисекуларне и проарапско-исламске ставове. Овај период помогао је да се развије политичка свест и активизам, који су водили Мароко до независности, 14 година касније, 11. јануара 1944. године.

Град је играо важну улогу у мароканској историји. Прве демонстрације за независност од Француске биле су у овом граду, а у њему су рођени бројни политичари, доносиоци одлука и краљевски саветници Марока.[24]

Клима

Сале се налази у пределу медитеранске климе, са топлим и сушним летама и благим зимама. Смештен дуж Атлантског океана, има благу и умерену климу када је случај преласка из хладног у топло време. Током зимских ноћи темпрататура може да падне и до 0 °C, а током дана до 7 или 8 °C. Највеће зимске температуре достигну 17,2 °C, у децембру и фебруару. Летње дневне температуре су око 25 °C, али могу повремено надмашити и 30 °C, посебно током топлотних таласе. Летње ноћи су пријатне и прохладне, обично са температурама од 11, а ретко изнад 20 °C.[24] · [25]

Клима Сале (Аеродром Рабат-Сале) 1943—данас
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 30,0
(86) 		31,0
(87,8) 		35,8
(96,4) 		37,6
(99,7) 		43,0
(109,4) 		43,7
(110,7) 		47,2
(117) 		45,8
(114,4) 		42,3
(108,1) 		38,0
(100,4) 		35,1
(95,2) 		30,0
(86) 		47,2
(117)
Максимум, °C (°F) 17,2
(63) 		17,7
(63,9) 		19,2
(66,6) 		20,0
(68) 		22,1
(71,8) 		24,1
(75,4) 		26,8
(80,2) 		27,1
(80,8) 		26,4
(79,5) 		24,0
(75,2) 		20,6
(69,1) 		17,7
(63,9) 		21,9
(71,4)
Просек, °C (°F) 12,6
(54,7) 		13,1
(55,6) 		14,2
(57,6) 		15,2
(59,4) 		17,4
(63,3) 		19,8
(67,6) 		22,2
(72) 		22,4
(72,3) 		21,5
(70,7) 		19,0
(66,2) 		15,9
(60,6) 		13,2
(55,8) 		17,2
(63)
Минимум, °C (°F) 8,0
(46,4) 		8,6
(47,5) 		9,2
(48,6) 		10,4
(50,7) 		12,7
(54,9) 		15,4
(59,7) 		17,6
(63,7) 		17,7
(63,9) 		16,7
(62,1) 		14,1
(57,4) 		11,1
(52) 		8,7
(47,7) 		12,5
(54,5)
Апсолутни минимум, °C (°F) −3,2
(26,2) 		−2,6
(27,3) 		−0,4
(31,3) 		3,8
(38,8) 		5,3
(41,5) 		9,0
(48,2) 		10,0
(50) 		11,0
(51,8) 		10,0
(50) 		7,0
(44,6) 		0,0
(32) 		0,3
(32,5) 		−3,2
(26,2)
Количина падавина, mm (in) 77,2
(3,039) 		74,1
(2,917) 		60,9
(2,398) 		62,0
(2,441) 		25,3
(0,996) 		6,7
(0,264) 		0,5
(0,02) 		1,3
(0,051) 		5,7
(0,224) 		43,6
(1,717) 		96,7
(3,807) 		100,9
(3,972) 		554,9
(21,846)
Дани са падавинама 9,9 9,8 9,0 8,7 5,7 2,4 0,3 0,4 2,4 6,4 10,2 10,4 75,6
Релативна влажност, % 82 82 80 78 77 78 78 79 80 79 80 83 80
Сунчани сати — месечни просек 179,9 182,3 232,0 254,5 290,5 287,6 314,7 307,0 261,1 235,1 190,5 180,9 2.916,1
Извор: NOAA[26]

Демографија

Година Општина Агломерација
1912 (процена) 19.000 46.000
1936 32.000 115.000
1952 47.000 203.000
1960 77.000 311.000
1971 159.000 545.000
1982 328.000 918.000
1994 580.000 1.337.000
2004 761.000 1.624.000
2005 (процена) 780.000 1.655.000
2010 (процена) 870.000 1.800.000
2014 890.403 1.781.740

Модеран град

Сале је почео да се развија значајно почетком 2007. године. У релативно кратком периоду направљен је мост који га повезује са Рабатом, трамвајска линија Рабат—Сале и марина. Такође, постоји неколико приватних компанија које имају своје седиште овде и улажу у подручје. Висока незапосленост била је озбиљан проблем за грађане града Сале, а а бројне фабрике текстила које се налазе у овом подручју биле су једина радна места. У граду је отворен технолошки парк, по угледу на технопарк из Казабланке.[27]
Већина грађана снабедева се водом са хидранта, који је често били затворен, што је довело до тога да поједина насеља нису имала чисту воду за пиће. Ипак, ситуација у овом граду са водом је и даље боља од ситуација у многим другим градовима Марока, који имају проблем са загађењем воде. Године 2010. ситуација са чистом водом се драстично побољшала.[28]

Град је седиште кошаркашког клуба Сале, који је био кошаркашки афрички шампион Африке, што је уједно била прва континентална титула у историји овог клуба.[29]
У граду постоји аеродром Рабат—Сале.

Градови побратими

Галерија

  • Бедеми тврђаве
    Бедеми тврђаве
  • Градска марина
    Градска марина
  • Поглед на џамију (десно) и друге објекте
    Поглед на џамију (десно) и друге објекте
  • Унутрашњи део медресе
    Унутрашњи део медресе
  • Долина реке Бу регрер, која дели Сале и Рабат
    Долина реке Бу регрер, која дели Сале и Рабат
  • Трамвај у граду
    Трамвај у граду
  • Обални делови града
    Обални делови града

Референце

  1. ^ Le Président de la commune urbaine de Salé Архивирано 2014-08-26 на сајту Wayback Machine
  2. ^ а б в „Note de présentation des premiers résultats du Recensement Général de la Population et de l'Habitat 2014” (на језику: француски). High Commission for Planning. 20. 3. 2015. стр. 8. Приступљено 9. 10. 2017. 
  3. ^ Fage, J. D. (1979). The Cambridge History of Africa. Cambridge University Press. стр. 663. ISBN 978-0-521-21592-3. 
  4. ^ Markoe, Glenn (2000). Phoenicians. University of California Press. стр. 188. ISBN 978-0-520-22614-2. 
  5. ^ Zevi, Anna Gallina; Turchetti, Rita (2004). Méditerranée occidentale antique: les échanges. Atti del seminario (Marsiglia, 14-15 maggio 2004). Ediz. francese, italiana e spagnola. Rubbettino Editore. стр. 224. ISBN 978-88-498-1116-2. 
  6. ^ Brown, Kenneth L. (1976). People of Salé: Tradition and Change in a Moroccan City, 1830-1930. Manchester University Press. стр. 1. ISBN 978-0-7190-0623-4. 
  7. ^ Jāmiʻat Muḥammad al-Khāmis. Kullīyat al-Ādāb wa-al-ʻUlūm al-Insānīyah; Kullīyat al-Ādāb wa-al-ʻUlūm al-Insānīyah (1969). Hespéris tamuda. 10–13. Editions techniques nord-africaines. стр. 92. 
  8. ^ „وزارة الأوقاف و الشؤون الإسلامية”. Islam-maroc.gov.ma (на језику: Arabic). Архивирано из оригинала 24. 2. 2011. г. 
  9. ^ Ring, Trudy; Watson, Noelle; Schellinger, Paul (2014). Middle East and Africa: International Dictionary of Historic Places. Routledge. стр. 617. ISBN 978-1-134-25986-1. 
  10. ^ Abu, Janet L.-Lughod (2014). Rabat: Urban Apartheid in Morocco. Princeton University Press. стр. 57. ISBN 978-1-4008-5303-8. 
  11. ^ Bloom, Jonathan; Blair, Sheila (2009). Grove Encyclopedia of Islamic Art & Architecture: Three-Volume Set. Oxford University Press USA. стр. 143. ISBN 978-0-19-530991-1. 
  12. ^ Dufourcq, Charles-Emmanuel (1966). Un projet castillan du XIIIe siècle : la croisade d'Afrique (на језику: French). Faculty of Arts. стр. 28. 
  13. ^ Joseph, O. F.'Callaghan (1983). A History of Medieval Spain. Cornell University Press. стр. 364. ISBN 978-0-8014-9264-8. 
  14. ^ أنا باب المريسة وهذه حكايتي Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јануар 2018). El Mghriby. Retrieved January 27, 2018.
  15. ^ Jamieson, Alan G. (2013). Lords of the Sea: A History of the Barbary Corsairs. Reaktion Books. стр. 106. ISBN 978-1-86189-946-0. 
  16. ^ Tinniswood, Adrian (2010). Pirates of Barbary: Corsairs, Conquests and Captivity in the Seventeenth-Century Mediterranean. Penguin Publishing Group. стр. 133. ISBN 978-1-101-44531-0. 
  17. ^ Ritsema, Alex (2008). Pirates and Privateers from the Low Countries, C.1500-C.1810. Lulu.com. стр. 49. ISBN 978-1-4092-0171-7. 
  18. ^ D'Maris Coffman; Leonard, Adrian; William O'Reilly (2014). The Atlantic World. Routledge. стр. 178. ISBN 978-1-317-57605-1. 
  19. ^ Coindreau, Roger (2006). Les corsaires de Salé. Eddif. стр. 45—46. ISBN 978-9981-896-76-5. 
  20. ^ Jamieson, Alan G. (2013). Lords of the Sea: A History of the Barbary Corsairs. Reaktion Books. стр. 104. ISBN 978-1-86189-946-0. 
  21. ^ Coindreau 2006, стр. 192 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFCoindreau2006 (help)
  22. ^ Jamieson 2013, стр. 109 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFJamieson2013 (help)
  23. ^ „'Abd ar-Rasham”. Encyclopædia Britannica. I: A-Ak - Bayes (15th изд.). Chicago, Illinois: Encyclopædia Britannica, Inc. 2010. стр. 17. ISBN 978-1-59339-837-8. 
  24. ^ а б „Maroc-Rabat-Salé : Climat, températures, précipitations, ensoleillement”. Le Voyageur. 2. 9. 2014. 
  25. ^ „Climat Rabat Maroc”. climatedata.eu. 2. 9. 2014. Архивирано из оригинала 01. 07. 2017. г. Приступљено 23. 09. 2018. 
  26. ^ „Rabat Climate Normals 1961–1990”. National Oceanic and Atmospheric Administration. Приступљено 14. 10. 2016. 
  27. ^ Guillaume Benoit and Aline Comeau, (2005). A Sustainable Future for the Mediterranean.  640 pages
  28. ^ Palmer, Richard N. (2010). World Environmental and Water Resources Congress 2010: Challenges of Change. ASCE Publications. стр. 826. ISBN 978-0-7844-7352-8. 
  29. ^ Basketball : L’AS Salé champion d’Afrique Архивирано на сајту Wayback Machine (11. јул 2018), La Vie éco, 21 December 2017. Приступљено 27 December 2017 (језик: француски)
  30. ^ „Jumelage entre Salé-Ariana”. economiesocialequebec.ca. Архивирано из оригинала 12. 08. 2014. г. Приступљено 24. 09. 2018. 
  31. ^ „Geminações” (на језику: португалски). cm-portalegre.pt. Архивирано из оригинала 28. 1. 2012. г. Приступљено 24. 9. 2018. 
  32. ^ Tanji, Mohammed (3. 9. 2014). „Maroc-Mexique : développer une coopération tous azimuts”. www.yabiladi.com. 
  33. ^ а б в „Jumelage de plusieurs villes et collectivités marocaines et africaines”. wassilla.ma. 3. 9. 2014. Архивирано из оригинала 7. 3. 2016. г. Приступљено 24. 9. 2018. 
  34. ^ Maghreb Arabe Presse (15. 5. 2010). „Le Conseil communal de Salé approuve plusieurs accords de partenariat”. maghress.com. 
  35. ^ „بلدية بيتونيا توقع اتفاقية تعاون مع بلدية سلا المغربية” (на језику: арапски). Ma'an News Agency. Архивирано из оригинала 03. 11. 2013. г. Приступљено 24. 09. 2018. 

Литература

  • Jāmiʻat Muḥammad al-Khāmis. Kullīyat al-Ādāb wa-al-ʻUlūm al-Insānīyah; Kullīyat al-Ādāb wa-al-ʻUlūm al-Insānīyah (1969). Hespéris tamuda. 10–13. Editions techniques nord-africaines. стр. 92. 
  • Brown, Kenneth L. (1976). People of Salé: Tradition and Change in a Moroccan City, 1830-1930. Manchester University Press. стр. 1. ISBN 978-0-7190-0623-4. 
  • Zevi, Anna Gallina; Turchetti, Rita (2004). Méditerranée occidentale antique: les échanges. Atti del seminario (Marsiglia, 14-15 maggio 2004). Ediz. francese, italiana e spagnola. Rubbettino Editore. стр. 224. ISBN 978-88-498-1116-2. 
  • Markoe, Glenn (2000). Phoenicians. University of California Press. стр. 188. ISBN 978-0-520-22614-2. 
  • Fage, J. D. (1979). The Cambridge History of Africa. Cambridge University Press. стр. 663. ISBN 978-0-521-21592-3. 
  • Michael Dumper et Bruce E. Stanley, Cities of the Middle East and North Africa: a historical encyclopedia, Oxford, ABC-CLIO, 2007, 439 p., relié (. Dumper, Michael (2007). Cities of the Middle East and North Africa: A Historical Encyclopedia. Bloomsbury Academic. ISBN 978-1-57607-919-5.  LCCN 2006027503, lire en ligne Document utilisé pour la rédaction de l’article
  • Lewis, Charles Lee (јануар 1980). Admiral De Grasse and American Independance. Arno Press. ISBN 978-0-405-13042-7. 
  • Wilfrid Blunt, Black sunrise: the life and times of Mulai Ismail, Emperor of Morocoo, 1646-1727, Université du Michigan, Methuen, 1951, 294 p. (LCCN B000WGWK50) Document utilisé pour la rédaction de l’article
  • Martijn Theodor Houtsma, E.J. Brill's First Encyclopaedia of Islam 1913-1936, BRILL, 1987, 605 p. (. . ISBN 978-90-04-08265-6.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) lire en ligne Document utilisé pour la rédaction de l’article
  • Ismaïl Alaoui (dir.) et Driss Mrini (dir.), Salé : Cité millénaire, Rabat, Éclat, 1997 [détail de l’édition] Document utilisé pour la rédaction de l’article
  • Coindreau, Roger (2006). Les corsaires de Salé. Eddif. стр. 45—46. ISBN 978-9981-896-76-5. 
  • M'hammed Aouad et Maria Awad, Les Trente Glorieuses ou l'Âge d'or du nationalisme marocain : 1925-1955 Témoignage d'un compagnon de Mehdi Ben Barka, Rabat, LPL, 2006, 391 p. (. Aouad, M'Hammed; Awad, Maria (2006). Les trente glorieuses, ou, l'âge d'or du nationalisme marocain, 1925-1955: Témoignage d'un compagnon de Mehdi Ben Barka. Editions LPL. стр. 24, 27. ISBN 978-9981-110-08-3.  présentation en ligne.Document utilisé pour la rédaction de l’article
  • Pickens, Samuel; Peuriot, Françoise; Ploquin, Philippe (1995). Maroc: Les Cités impériales, Courbevoie, www.acr-edition.com. ACR Edition. ISBN 978-2-86770-075-0. 
  • Jean Cousté (trad. Abu al-Kacem Achach), بيوتات مدينة سلا [« Les Grandes Familles indigènes de Salé »], Imprimerie officielle de Rabat, diffusion de la bibliothèque Sbihi,‎ 1989, 152 p.. pp. 77 à 123 Document utilisé pour la rédaction de l’article
  • Mohamed Ibn Ali Doukkali, الاتحاف الوجيز، تاريخ العدوتين, Editions Maârif de Rabat, diffusion de la bibliothèque Sbihi,‎ 1996, 2e éd., 400 p.. pp. 335 à 354 Document utilisé pour la rédaction de l’article

Спољашње везе

Сале на Викимедијиној остави.