СИМ-II

СИМ-II[1]

СИМ-II
Опште
Намена Авион за основну обуку пилота
Посада 2 (ученик + инструктор)
Произвођач С. Влајковић и синови из Београда
Први лет 29. 5. 1930.
Почетак производње прототип
Димензије
Дужина 7,80 m
Размах крила 12,40 m
Висина 2,68 m
Површина крила 21,70 m²
Маса
Празан 520 kg
Нормална полетна 770 kg
Погон
Клипно-елисни мотор Сименс Sh-14 100 KS
Снага 74 kW
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 105 km/h
Макс. брзина на H=0 148 km/h
Долет 750 km
Плафон лета 5.000 m

СИМ-II је југословенски школски двосед, једномоторни висококрилац који је произведен 1930. године у југословенској фабрици авиона С. Влајковић из Београда.[2]

Пројектовање и развој

Инж. Сима Милутиновић пројектант авиона СИМ
Авион СИМ II инж. Симе Милутиновића

Пред пројекат школског двоседог авиона инж. Сима Милутиновић је започео за време своје специјализације у француским ваздухопловним фабрикама крајем двадесетих година прошлог века, где га је привукло решење које је видео у пилотској школи Блерио да ученик и наставник седе у авиону један поред другог. По повратку у Југославију прионуо је на посао и направио пројект авиона који је добио назив СИМ-II. Пројектовање је започето крајем 1929. и почетком 1930. године.

Прототип је израђен у Београду у Фабрици авиона „С. Влајковић и синови“, у приватној режији конструктора а уз финансијску помоћ његовог брата док је мотор Сименс Sh-14 од 100 KS купљен на кредит. Први пробни лет је обављен 29. маја 1930. године, а обавио га је пробни пилот Драгиша Станисављевић студент технике и резервни војни пилот. После успешних фабричких испитивања, комисија Команде ВВ је вршила испитивања у Пилотској школи у Новом Саду. Авион је одбијен за војну службу због недовољне робусности и упоредних седишта на које војни наставници летења нису навикли, тако је за то време потпуно нова концепција школског авиона пропала.

Паралелна седишта пилота и инструктора пружа прејмућство над тандем распоредом седишта јер постоји непосредан контакт између инструктора и ученика. Ученик непосредно посматра инструктора и прати његове радње и на тај начин брже учи, а комуницирање је неупоредиво лакше. Тек касније је уочена ова предност која се одразила на знатно краћу и квалитетнију обуку пилота. Шанса коју је понудио тада млади конструктор Милутиновић конзервативно руководство ВВ није искористило.

Технички опис

Авион је био висококрилни једнокрилац (парасол) са једним мотором Сименс 100 KS, са два члана посаде који су седели један поред другог (пилот и инструктор). Авион је потпуно дрвене конструкције труп је обложен шпером а крила су пресвучени платном. Труп је правоугаоног попречног пресека. Крила су дебелог профила са заобљеним крајевима. Са сваке стране, крила су подупрта са паром косих упорница које су се ослањале на труп авиона. Резервоар за бензин се налазио у средишњем делу између крила тј. на њиховом споју. Репне површине су иске конструкције као и крила, носећа конструкција је дрвена о облога платнена. Хоризонтални стабилизатори су подупрти са по једном косом упорницом која се ослања на репни део трупа авиона. Стајни трап је био класичан са предњим великим точковима, фиксан са еластичним ногама а амортизација се обављала помоћу гумених блокова. На репу авион се налазила еластична дрљача

Оперативно коришћење

Иако авион није прихваћен за војну службу Команда ВВ је откупила прототип и предала га пилотској школи Удружења резервних авијатичара. Авион је неколико година коришћен за тренажу резервних пилота у Земуну. Током војне службе СИМ-II је често позајмљиван Средишњој управи Аероклуба која га је користила за пропагандне летове па су га почетком 1935. године војне власти предале на коришћење Аероклубу. Авион је регистрован цивилним ознакама YU–PCV, и летео је све до 1937. године када је повучен из употребе.

Види још

Референце

  1. ^ Станојевић, Д.; Ч. Јанић (12/1982). „Животни пут и дело једног великана нашег ваздухопловства - светао пример и узор нараштајима“. Машинство 31  1867–1876.
  2. ^ Алманах Југословенског ваздухопловства 1931—1932, Београд, Време, 1932.

Земље које су користиле овај авион

Литература

  • Лучић, Душан Д. (1936). Основи практичне аеродинамике са описима аероплана (на језику: (језик: српски)). YU-Нови Сад: Ваздухопловни Гласник. 
  • Микић, Сава (1933). Историја југословенског ваздухопловства (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Штампарија Д. Грегорић. 
  • Петровић, Огњан М. (2004). „Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део II: 1931 – 1941)”. Лет - Flight (на језику: (језик: српски)). Музеј југословенског ваздухопловства. 3: 30—87. ISSN 1450-684X. 
  • Станојевић, Драгољуб.; Јанић, Чедомир. (1982). „Животни пут и дело једног великана нашег ваздухопловства - светао пример и узор нараштајима”. Машинство (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Савез инжењера и техничара Југославије. 31: 1867—1876. 
  • Ненадовић, Мирослав (1967). Експериментална истраживања у развоју концепције летелица (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: САНУ (Посебна издања)- Споменица књига 30. стр. 167—189. 
  • „Школски аероплан инжењера Симе Милутиновића са мотором Сименс 120KS” (на језику: (језик: српски)). 7. Нови Сад: ВВКЈ. јули 1930: strana 94—95. 
  • Алманах Југословенског ваздухопловства 1931—1932, Београд, Време, 1932.,
  • Боснић, Петар (2003). „Домаћи школски и прелазни авиони 1924-1941. године”. Наша крила (на језику: (језик: српски)). Београд: Југословенски Аероклуб "Наша крила". 36: 7—9. ISSN 0354-5121. 

Спољашње везе