Ракета-носач

Ракета-носач Сојуз полеће са лансирне рампе космодрома Бајконур.[1][2][3][4]

Ракета-носач је ракета која се користи за подизање корисног терета са планете Земље у орбиту или у суборбиталну путању. Поред саме ракете, за лансирање терета неопходна је и лансирна рампа, торањ или зграда за сервисирање ракете док је на лансирној рампи, као и хангар или зграда недалеко од лансирне рампе у којој се врши финална монтажа ракете.[5][6][7] Сва та инфраструктура чини један космодром (свемирску луку). Корисни терет је обично вештачки сателит, сонда за истраживање или свемирски (космички) брод са људском посадом.

Једнократне ракете-носачи се користе за само једно лансирање. Обично се одвајају од корисног терета, степен по степен, при пењању, и обично се распадају при паду на Земљу. Поред овог приступа, постоје и ракете-носачи чији се један или више степени може вишекратно користити. Спејс-шатл (енгл. Space shuttle) користио је кућиште два помоћна ракетна мотора на чврсто гориво и по неколико десетина пута. Ракете Фалкон 9 компаније Спејс екс за сада су једине које свој први степен користе више пута уз прегледе између сваког лансирања.

Орбитална лансирна ракета мора подићи свој терет најмање до границе свемира, отприлике 150 km и убрзати га до хоризонталне брзине од најмање 7.814 m/s.[8] Суборбитална возила лансирају свој терет на нижу брзину или се лансирају под угловима елевације већим од хоризонталних.

Подела

По лансирној платформи

По величини

Ракете-носачи се по величини могу класификовати на више начина. NASA користи класификациону шему коју је развила Аугустинова комисија при дебати о замени спејс-шатла:[12]

  • метеоролошка ракета користи се за изучавање атмосфере или за врло кратке експерименте у бестежинском стању, омогућава суборбиталне летове и не може послати терет у орбиту,
  • ракета-носач мале носивости може у ниску Земљину орбиту (НЗО) да достави до 2.000 kg,
  • ракета-носач средње носивости може у НЗО да достави између 2.000 и 20.000 kg,
  • ракета-носач тешке категорије може у НЗО да достави између 20.000 и 50.000 kg,
  • ракета-носач супер-тешке категорије може у НЗО да достави преко 50.000 kg.[13]

Аријанаспејс, европски произвођач ракета-носача, такође класификује своју Аријану 5 у тешку категорију, пошто је њена носивост у НЗО мало преко 20.000 килограма;[14] поред тога, ракету Сојуз-2, коју такође користи, класификује као ракету-носач средње носивости.[15]

Занимљивости

  • Највиша ракета-носач до сада била је америчка Сатурн V[16][17] из пројекта Аполо, и била је висока 111 метара (као зграда од 44 спрата);
  • Највећи пречник имао је први степен совјетске ракете Н-1[18][19][20] и износио је 17 метара; прва следећа на листи је Сатурн V са 10,1 метара;
  • Највећу масу при полетању имала је РН Сатурн V – 2.938.000 kg, што је исто као 13 Кипова слободе;
  • Највећи потисак при полетању са лансирне рампе (рачуна се потисак на нивоу мора) имао је први степен ракете Н-1, и износио је 45,4 MN или 58,4 милиона коњских снага;
  • Највећи однос потиска и масе имала је ракета Делта II – 683.926.57 kg потиска/231.870 kg = 2,949, па је тако достизала брзину од 1 Маха само 33 секунде по полетању;
  • Највише мотора у склопу једног степена имала је ракета Н-1 – први степен садржао је 30 НК-15 ракетних мотора (касније је планирана и верзија Н-1Ф са снажнијим НК-33 моторима, али она је отказана када су САД спустиле човека на Месец);
  • Фамилија ракета-носача са највећим бројем летова до сада (мај 2016) је Сојуз/Р-7 – 1.862;
  • Највише узастопних успешних лансирања до сада (април 2020) постигла је америчка Делта II – 100;
  • Највећу масу у ниску Земљину орбиту могла је да понесе ракета Сатурн V – 140.000 килограма;
  • Највише сателита при једном лансирању понела је индијска ракета PSLV 2017. године – 104;[21][22]

Види још

Референце

  1. ^ „Baikonur Cosmodrome 45.9 N 63.3 E”. FAS.org. Federation of American Scientists (FAS). Архивирано из оригинала 14. 8. 2016. г. Приступљено 19. 7. 2014. 
  2. ^ „Baikonur cosmodrome celebrated 63rd anniversary”. Dispatch News Desk (на језику: енглески). 2018-06-03. Архивирано из оригинала 20. 10. 2018. г. Приступљено 2018-10-19. 
  3. ^ Wilson, Jim. „Safe Launch For Critical Space Station Module”. Popular Mechanics. 
  4. ^ „Baikonur Cosmodrome”. International Launch Services. Архивирано из оригинала 31. 1. 2011. г. Приступљено 6. 4. 2011. 
  5. ^ Wragg, David W. (1973). A Dictionary of Aviation (first изд.). Osprey. стр. 175. ISBN 9780850451634. 
  6. ^ „Launch complex 39, Pads A and B”. NASA KSC. 1992. Архивирано из оригинала 2008-09-21. г. 
  7. ^ „NASA Kills 'Wounded' Launch System Upgrade at KSC”. Florida Today. Архивирано из оригинала 2002-10-13. г. 
  8. ^ Hill, James V. H. (април 1999), „Getting to Low Earth Orbit”, Space Future, Архивирано из оригинала 2012-03-19. г., Приступљено 2012-03-18. 
  9. ^ „Intercontinental Ballistic Missiles”. Special Weapons Primer. Federation of American Scientists. Архивирано из оригинала 26. 11. 2015. г. Приступљено 2012-12-14. 
  10. ^ Dolman, Everett C.; Cooper, Henry F., Jr. „19: Increasing the Military Uses of Space”. Toward a Theory of Space Power. NDU Press. Архивирано из оригинала 15. 2. 2012. г. Приступљено 2012-04-19. 
  11. ^ Correll, John T. „World's most powerful ballistic missile”. GK Padho. Архивирано из оригинала 22. 2. 2018. г. Приступљено 2018-02-22. 
  12. ^ NASA Space Technology Roadmaps - Launch Propulsion Systems. стр. 11 Архивирано на сајту Wayback Machine (24. март 2016): "Small: 0-2t payloads, Medium: 2-20t payloads, Heavy: 20-50t payloads, Super Heavy: >50t payloads"
  13. ^ HSF Final Report: Seeking a Human Spaceflight Program Worthy of a Great Nation Архивирано на сајту Wayback Machine (16. фебруар 2019), October 2009, Review of U.S. Human Spaceflight Plans Committee. стр. 64-66: "5.2.1 The Need for Heavy Lift ... require a “super heavy-lift” launch vehicle ... range of 25 to 40 mt, setting a notional lower limit on the size of the super heavy-lift launch vehicle if refueling is available ... this strongly favors a minimum heavy-lift capacity of roughly 50 mt ..."
  14. ^ „Launch services—milestones”. Arianespace. Приступљено 2014-08-19. 
  15. ^ „Welcome to French Guiana” (PDF). arianespace.com. Arianespace. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 09. 2015. г. Приступљено 2014-08-19. 
  16. ^ Bilstein, Roger E. (1996). Stages to Saturn: A Technological History of the Apollo/Saturn Launch Vehicles. NASA SP-4206. ISBN 978-0-16-048909-9. 
  17. ^ Huntress, Welsey T.; Marov, Mikhail Ya (2011). The Soviet Robots in the Solar System. New York, NY: Gardners Books. стр. 36. ISBN 978-1-4419-7897-4. 
  18. ^ „Complex N1-L3 Components”. S.P. Korolev Rocket-Space Corporation Energia. S.P. Korolev RSC "Energia" 4A Lenin Street, Korolev, Moscow area 141070 Russia. Архивирано из оригинала 4. 8. 2019. г. Приступљено 13. 6. 2019. 
  19. ^ Rockets:Launchers N1
  20. ^ Zak, Anatoly. „Soviet N1 moon booster”. russianspaceweb.com. Anatoly Zak. Приступљено 24. 1. 2015. 
  21. ^ Метјусон, Саманта (15. 2. 2017). „India Launches Record-Breaking 104 Satellites on Single Rocket”. Space.com. Приступљено 22. 4. 2020. 
  22. ^ „India launches record 104 satellites in single mission”. ББЦ. 15. 2. 2017. Приступљено 22. 4. 2020. 

Литература

Спољашње везе

Ракета-носач на Викимедијиној остави.