Активно се бави сликарством од 1967. године. Крајем 60-их, почетком 70-их година 20. века, био је један од оснивача алтернативне, култне групе БOJE И РЕЧИ у Шапцу, која је својом поставангардном делатношћу мењала културну климу града.[2] Студијски је боравио у СССР, у музејима у Москви и Лењинграду (копирање старих мајстора). Затим, неколико година је провео у Египту и Америци. Дугогодишњи је делатник на пословима заштите културне баштине у Шапцу, и организовања ликовног живота шабачког краја.
Био је управник шабачког Музеја у два мандата (1979—1987) и руководилац Галерије Дуњића кућа. Са председником СО Шабац Н. Лукићем, уз помоћ др С. Живковића, директора Галерије САНУ, оформио је „Легат Градови Европе и Америке”, Бранка Лале Станковића.
Поред више самосталних и групних изложби, излагао је на Октобарском салону у Београду, од 1982. до 1985. године, на УЛУС-овим изложбама, итд, такође представљао је Србију на међународној изложби Умјетничка колонија Почитељ 1964–1984.
У родним Милићима урадио је 2008. године, монументалну поклон слику, панораму овог места (1,5×8m), у тамошњем Музеју рударства, крај Рајковог торња.[3] Посебно је поносан на изведени иконостас српске цркве у Бриселу, и иконе и фреске за српску православну цркву у Паризу.
Библиографија
Из области историје и теорије уметности, до данас објавио је студије:
Хакија Куленовић – живот и дело (Сарајево, 1985), коаутор Ибрахим Крзовић,
Наставници и ученици Шабачке гимназије – ликовни уметници (1987),
Бранко Станковић – сликар градова Европе и Америке (1988),[5]
Владислав Лалицки (1935–2008) сликар, сценограф и костимограф (2012),
Милић Станковић – Милић од Мачве (1934—2000),
Ликовна уметност у Шапцу у потрази за идентитетом 1816—2016. и др.
У Часопису КОД 21, Шабачког позоришта (сепарати: Ликовна уметност), објавио је неколико културно-историјских монографија о уметности Шапца и Србије.[6]
Ради као кописта старих мајстора у департману Лувра – Музеју морнарице (Musée national de la Marine), на париском Трокадеру. Једно време је у Паризу, са супругом Јасмином, успешно је водио и Модни студио Old West Dream.
Остала ангажовања и интересовања
Учествовао је у снимању документарног филма ТВ Сарајево Човјек и вријеме – Хакија Куленовић, у режији Мирзе Идризовића.
Са сликаром Владиславом Лалицким учествовао је, као епизодист, сликар-декоратер и сарадник костимографа, у снимању играног филма Партизани Столета Јанковића, снимљеног претежно у шабачком крају, с јесени 1973. године.
Колекционар је реквизита, оружја и опреме, коришћених у европским и америчким филмским студијима. Са супругом Јасмином је власник музеја у оснивању Европа и Америка кроз минула столећа.
Миразовић, приватно
Има двоје деце: кћерку Марију, која је завршила Филмску академију у Паризу и сина Филипа, признатог младог српског сликара у Паризу, који је завршио париску Ликовну академију „Бозар“ (Académie des Beaux-Arts) у класи Владимира Величковића.