Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (редних референци). (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)
Рођен је у Великој Врбници код Крушевца у свештеничкој породици. Након основног школовања завршава Богословију у Београду а потом одлази у Швајцарску где започиње високо образовање на Старокатоличком теолошком факултету у Берну[1], које наставља на Православном теолошком факултету у Черновцима (Буковина)[2]. Студије је завршио 1914. године.
По завршетку студија постављен је за суплента Призренске богословско-учитељске школе. Од 1922. је суплент Богословије „Св. Сава“ у Београду а потом и у Сремским Карловцима где га затиче избор у звање доцента новоснованог БФ у Београду. Иако је имао велико интересовање за патрологију и историју цркве, због потреба факултета предавао је апологетику, што је у великој мери одредило његов каснији теолошки рад. На факултету је предавао 36 година.
Написао је између осталог и следеће радове: Јермени и њихово најновије страдање за Христа, Уједињење Православне и Римокатоличке Цркве, Хришћанска религија и песимизам, Доказивање духа и силе, итд.
Један од 44 српских теолога који су студирали на Старокатоличком теолошком факултету Универзитета у Берну, међу којима је био и владика Николај Велимировић.
