Предузеће, фирма, компанија или корпорација (лат.corpus = тело; енгл.corporation, нем.Körperschaft, Kapitalgesellschaft, Aktiengesellschaft или Handelsgesellschaft), или привредно друштво, је правно лице које обавља делатност у циљу стицања добити.[1][2] Корпорација често има слична права као и физичко лице: да поседује имовину, задужује се, тужи или буде тужена. Њена сврха је сједињавање, груписање пословних интереса и представља најчешћи облик пословног удруживања.[3][4]
Ова дефиниција сачињена је по западној теорији, где је постојала дуга законодавна пракса која се бавила правима и обавезама индивидуалних трговаца. Политичка економија на територијима бивше Југославије најрадије користи појам „предузеће” и више га третира као економску категорију.
Реч „корпорација” потиче од лат.corpus (тело), представљајући „тело сачињено од људи”; то је група људи овлаштена да делује као појединац (Оксфордски енглески речник). Реч „universitas”, такође је кориштена да представља групу људи, али се данас пре свега односи на групу учењака (види Универзитет). У Великој Британији и Републици Ирској, овај појам се односио и на органе локалних власти који су управљали одређеним градским областима, слично месним заједницама. Након 1973. године у Великој Британији, и од 2001. године у Републици Ирској, уведен је нови термин „савет”. Само је Лондонска корпорација задржала стари назив.
У свакодневном, колоквијалном, говору, корпорација се односи на привредни субјект који послује у складу са владиним правним оквирима.
Цркве, интересне групе (непрофитне или добровољне организације или асоцијације), градови и локалне самоуправе (које се могу назвати и „јавне корпорације”), такође имају, историјски утемељен, корпоративни идентитет.
Корпорација је најразвијенији облик друштва капитала. Један од правних облика трговачких друштава; има бројне предности у односу на друге правне облике трговачких друштава. Корпорација је успела да отклони све слабости ортачких друштава, посебно оне које се односе на ризик, будући да у случају банкрота корпорације власник дионица губи само оно што је уложио у дионице.
Правни положај
Корпорација је друштво капитала, које до средстава за оснивање и пословање долази издавањем дионица. Новчани износ потребан за оснивање и рад корпорације зове се основна главница, која се дели на одређени број дионица. Дионице се налазе у рукама деоничара, власника корпорације. Корпорације се најчешће оснивају као деоничка друштва. У гигантским корпорацијама број деоничара се пење на стотине хиљада па, у неким случајевима, и више од милиона. Корпорација је један од најсавршенијих начина прикупљања капитала, посебно у оним делатностима у којима природа процеса производње захтева велик новац. Корпорације имају сложену организацијску структуру, с већим бројем предузећа (кћери) у свом саставу.
Предузећа, у зависности од оснивача, могу бити јавна и приватна. Јавна предузећа оснива држава или јединица локалне самоуправе ради обављања делатности од општег интереса. Приватно предузеће може основати свако физичко лице и правно лице.
Циљна функција предузећа је добит (профит). Ово карактерише све правне форме предузећа. Предузећима која обављају делатност од општег интереса својствено је да, поред ове циљне функције, могу имати и секундарну циљну функцију. Она се састоји у задовољавању потреба корисника услуга из обављања ове делатности. Није искључено да се предузећа оснивају ради уштеде трошкова својим оснивачима, без обзира на то што Закон о предузећима изричито не предвиђа. У питању су: истраживања тржишта, истраживања налазишта одређених рудних сировина, обављање одређених заједничких функција и слично.
Предузећа организују производњу, нуде на тржиштима одређене количине роба (готових производа), настојећи да максимизирају своје добити. Када одлучују о производњи и понуди, предузећа настоје да своје производе (услуге) продају по таквим ценама, како би покрили цене коштања (однос укупних трошкова производње и промета по јединици производа) и остварили одређени износ добити (на пример, у вредности 10% цене коштања). Предузећа се уздржавају од смањивања цена, јер то могу урадити и конкуренти. Тима могу више изгубити него добити. Овакво понашање предузећа својствено је привредама са израженом конкуренцијом и без значајних инфлаторних и монополистичких тенденција.
економију остварује у окружењу са којим је у перманентној комуникацији;
предузеће је сложен, динамички, економски систем;
предузеће је пословно-финансијски ентитет, те се као такав руководи, пре свега, пословно-финансијским циљевима;
процесима и појавама у предузећу управља компетентан менаџмент.
Корпоративно управљање
Дефиниција
Корпоративно управљање је систем надзорних механизама помоћу којих сви добављачи пресудних ресурса осигуравају поврате на своја улагања у корпорацију, с пажњом да не угрозе дугорочни просперитет и опстанак пословног система, односно корпорације. Корпоративно управљање је подручје које се бави односима унутар управљачких структура као и односима корпорације са свим битним интересно-утицајним скупинама.
Основни је критеријум управљања корпорацијским подузећима у њезином саставу посредством већинског власништва над дионицама тих подузећа. Велике корпорације, с обзиром на сложеност своје структуре, приступају процесима дивизионализације организацијске структуре и децентрализације руковођења, те формирању релативно аутономних јединица по делатностима, профитним центрима и стратешким пословним јединицама, како би избегли њихову велику тромост и подстицали прилагођавање захтевима околине у којој делују.
Корпорације имају, посебно оне највеће, на стотине па и више локалних компанија (подузећа), широм света. Све се те локалне компаније обједињавају у мањи или већи број пословних подручја, односно програма. Једно пословно подручје односно програм може објединити већи број фабрика из различитих земаља које по сродности спадају у одређено пословно подручје.
Проблем концентрације власништва
Истраживање концентрације власништва указује на низак ниво одвојености власништва и контроле у многима корпорацијама. Висока концентрација власништва у већини случајева спречава опортуно понашање менаџмента у смислу кориштења контроле за своју особну корист. Међутим, висока концентрација власништва има своју цену – велики власници, с уделима који осигуравају контролу могу пратити личне интересе на рачун других интересно-утицајних група, а пре свега на рачун малих деоничара.[5]
Подручја корпоративног управљања
Подручје корпоративног управљања обухвата корпоративни правни оквир и праксу доношења одлука у надзорним одборима и управама корпорација, разне аспекте корпоративних финансија, закона који регулишу пословање вредносним папирима, стечајне законе, законе који регулишу пословање финансијских институција, односе са запосленицима, уговорно право и теорију, власничка права, компензацијске системе и системе интерног информирања и контроле.
Кодекс корпоративног управљања
Свесне важности одговорног и етички утемељеног понашања пословних субјеката у оквиру привреде, светске корпорације усвојиле су деломично на властиту иницијативу, а и по препоруци Организације за економску сурадњу и развој (ОЕЦД) етички кодекс пословању којим се обвезују да поштују начела етике у свим својим пословним односима, те су прихватиле обавезу деловања у складу с начелима одговорности, истинитости, делотворности, транспарентности, квалитете, поступања у добром духу, те поштовања добрих пословних обичаја према пословним партнерима, пословном и друштвеном окружењу и властитим запосленицима.
^Pettet, B. G. (2005). Company Law. Pearson Education. стр. 151. „Reading the above, makes it possible to forget that the shareholders are the owners of the company.”
^Courtney, Thomas B. (2002). The Law of Private Companies (2nd изд.). Bloomsbury Professional. 4.001.
Means, Robert Charles (1980). Underdevelopment and the Development of Law: Corporations and Corporation Law in Nineteenth-century Colombia..
Micklethwait, John and Wooldridge, Adrian (2003). The Company: a Short History of a Revolutionary Idea. New York: Modern Library.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Owen, Thomas (1991). The Corporation under Russian Law, : A Study in Tsarist Economic Policy..
Tooze, Adam, "Democracy and Its Discontents", The New York Review of Books, vol. LXVI, no. 10 (6 June 2019), pp. 52–53, 56–57. "Democracy has no clear answer for the mindless operation of bureaucratic and technological power. We may indeed be witnessing its extension in the form of artificial intelligence and robotics. Likewise, after decades of dire warning, the environmental problem remains fundamentally unaddressed.... Bureaucratic overreach and environmental catastrophe are precisely the kinds of slow-moving existential challenges that democracies deal with very badly.... Finally, there is the threat du jour: corporations and the technologies they promote." (pp. 56–57.)
Harold Joseph Berman (1983). Law and Revolution. Harvard University Press. ISBN0-674-51776-8.. (vol. 1): The Formation of the Western Legal Tradition, Cambridge:, 1983,
Gepken-Jager, Ella; van Solinge, Gerard; Timmermann, Levinus (eds.): VOC 1602–2002: 400 Years of Company Law. Deventer: Kluwer Legal Publishers. 2005. ISBN90-13-01915-3.. (Series Law of Business and Finance, Vol. 6). ( )
Wilson, Eric Michael (2008). The Savage Republic: De Indis of Hugo Grotius, Republicanism and Dutch Hegemony within the Early Modern World-System (c. 1600–1619). BRILL. ISBN978-90-04-16788-9.. (Martinus Nijhoff, 2008, )