Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије (Кратак преглед од почетка до турске окупације) је књига археолога проф. др Ђорђа Јанковића, објављена 2015. године.[1]
Издање је такође посебно по томе што на основу нове археолошке грађе изричито приписује неке праисторијске и античке културе илирско-панонског простора Србима и Словенима, за чији један део аутор показује да су живели у Југоисточној Европи и пре Велике сеобе.
О овом аспекту рада, археолог каже:
Највећа пажња је посвећена оној прошлости о којој се најмање зна, о којој је у историји Српске православне цркве најмање написано, а оно што је написано заснива се на заблуди о досељавању свих Срба у 7. столећу. Зато посебно разматрам ПЦС из доба апостола („Илирску“ Цркву), затим доба првих црквених отаца, потом доба Јустинијана, када је на неки начин припремљено успостављање за Србе јединствене Помесне цркве у новим околностима. Од цара Ираклија почиње устројавање савремене ПЦС, завршено у време Стефана Немање и Светог Саве, после тешких искушења у борби за државну и црквену самосталност.
Писац такође наглашава: „Археолошким поређењем Рашке и Босне, источне и западне крајине, открива се јединствена Србија“ (исто).
Књига је изашла као посебно издање у оквиру Библиотеке Велики свечаник / Хришћанска мисао. Објавила су је четири издавача из Београда, Ваљева и Фоче.
Технички облик књиге
Монографија је објављена на 420 страница великог формата, са општим регистром појмова. Од ликовне грађе у тексту је дато 98 табли, на којима је и до 20 слика налаза са локалитета које су насељавали Срби и Словени. На крају је дат додатак у боји од 32 странице табли и 16 страница посебно прављених карата.
Рецепција
Приказивач дневника Политика, у обимном чланку, оцењујући домет издања и подсећајући на претходне научне спорове у српској археологији, наглашава и друштвени значај монографије:
Реч је о књизи која ће у академској заједници изазвати буру, пошто је потписује један од њених несумњиво заслужних и угледних припадника. Истовремено, члан академске заједнице који се снажно, одлучно супротставља окошталим мишљењима у српској археологији и историографији, уз доказивање да су та мишљења кроз историју често наметана различитим империјалним, освајачким политикама.