Пожежена Pojejena
Румунска православна црква у Пожежени
Грб
Административни подаци
Држава	Румунија
Жупанија	Караш-Северин
Општина	Пожежена
Становништво
— (2021)	961
Географске карактеристике
Координате	44° 46′ 27″ С; 21° 34′ 45″ И / 44.774167° С; 21.579167° И / 44.774167; 21.579167
Временска зона	UTC+2 (EET), лети UTC+3 (EEST)
Апс. висина	76 m
Пожежена Пожежена на карти Румуније
Остали подаци
Поштански број	327300
Позивни број	0255
Регистарска ознака	CS

Пожежена (рум. Pojejena) је насеље и седиште истоимене општине, која припада округу Караш-Северин у Румунији. Насеље је значајно по присутној српској националној мањини у Румунији.

Село Пожежена се налази уз Дунав, у румунском делу Ђердапа (код месних Срба познат као Банатска клисура). Године 1774. постоје два милитарска насеља: Српска и Румунска Пожењена. Од Пожежене је почињао Ђердап, или како се пре звао "Демир капија" ("гвоздена врата"), где је Дунав врло сужен високим стенама, и као да ври у казану. Наспрам места се пре усред Дунава налазила велика стена што штрчи из воде - Бабакај.^[1] Изнад насеља издижу се Банатске планине.

Пожежена (као Possusin) се помиње 1475. године као војно утврђено место на левој страни Дунава, под угарским краљем Матијом.^[2] Име места вероватно говори о ватри, о страдању под Турцима, и значи буквално "спаљена".

Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да се милитарско место "Српска Пожежена" налази у Ракаждијском округу, Новопаланачког дистрикта. Становништво је тада било измешано, српско и влашко. Исто важи за "Румунску Пожежену".^[3]

Претплатници једне српске књиге из Српске Пожежене, исту су наручили у Новој Молдави. Били су то: Василије Павловић "штраглер", и Јосиф Јовановић "иберлајтер".

Место Српска Пожежена је средином 19. века бежило видан пораст броја становника. Тако је 1847. године ту било 394 православца Србина, а две деценије касније 484 душа.^[4] По митрополијском попису из 1865. године ту живи 1.000 православних становника, а у селу једина парохија је шесте платежне класе. Румунска Пожежена је подигла парницу против Српске Пожежене, са којом је дотле у заједници била. Пошто су Румуни прешли у Румунску митрополију, хтели су и да део црквеног иметка изнесу. Будимпештански суд је међутим прихватио разлоге, које је изнео адвокат Петар Ивковић, као српски епархијски заступник, и донео 1889. године пресуду, којом су Румуни су били одбијени.^[5] Године 1891. из митрополијског фонда за отцепљење помешаних општина, одређено је да се Српској Пожежени годишње даје по 200 ф. да исплаћују Румуне.^[6]

Године 1905. Српска Пожежена је мала општина у Белоцркванском срезу. Ту живи 606 становника у 122 дома. Срба је било 602 душе или 85%, са 116 кућа или 95% од укупног броја. Од јавних здања ту су православна црква и комунална школа. Функционишу у насељу пошта и телефон.

По "Румунској енциклопедији" ујединиле су се обе Пожежене, у једно насеље "Пожежену" 1968. године.

По последњем попису из 2002. године село Пожежена имало је 1.260 становника.^[7] Последњих деценија број становника опада.

Село је од давнина било вишенародно, а месни Срби су одувек били мањина. Национални састав на појединим пописима био је следећи:

Православно парохијско звање и црквене матичне књиге воде се од 1778. године. У месту је православна црква брвнара посвећена Св. арханђелима Михајлу и Гаврилу. До 1792. године обе Пожежене је опслуживао заједнички српски свештеник у истој заједничкој цркви. У тој православној парохији је 1846. године било 943 становника православца. Свештеник је тада био поп Илија Стојадиновић.^[8] Православна црква је сазидана 1793. године од стране оба села и посвећена је Св. архистратизима Михајлу и Гаврилу (Арханђелима). По познијем српском извору када је реч о матрикулама, произилази другачије: пожењенско парохијско звање је основано 1794. године од када се и црквене матице воде.^[9] Пароси стари били су: Јефтимије Богдановић (1794—1812), Јован Стојадиновић (1812—1833), Илија Стојадиновић (1830—1846), Јосиф Станковић (1847—1874), Симеон Стојадиновић (1874—1884) и Теофан Миленковић (од 1884). Поп Миленковић је био родом из места, а служи ту већ 29 година. На црквеном торњу су 1905. године висила сва четири звона. То је парохија најниже шесте платежне класе, парохијског дома нема, а српско православно гробље постоји. Парохијска сесија је мала и износи само 9 кј, а црквено-општински земљишни посед је такође 9 кј.

Помиње се 1800. године учитељски стан "од камена". Народна школа у Пожежени имала је 1846. године 70 ученика, којима је предавао учитељ Тома Котез. Тражио се стечајем учитељ у Српској Пожежени 1881. године, да предаје на српском и мађарском језику, за понуђену плату од 200 ф. Основна школа у Српској Пожежени је 1905. године комуналног статуса. Постоји једно школско здање грађено 1896. године сасвим по пропису. Сва четири наставна разреда седе у истој, јединој учионици. Школски врт је постојао и био уређен. Учитељ је 1905. године Максим Молдован родом из Вршца, који је ту већ три године. Био је стално намештен, са учитељским декретом и бавио се виноградарством. Редовну наставу је тада похађало 74 ђака, а недељну школу 30 старијих ученика.^[10]

У Српско-пожеженској компанији скупио је 1831. године Игњатије Петровић "иберрајтер" много претплатника за српски календар. Тако су се писали Јован Стојановић парох, Дамјан Богдановић трговац још тридесетак виђенијих грађана из околине.^[11]

• Црква Светог архангела Гаврила у Пожежени
• Општина Пожежена
• Клисурско-пољадијски Срби
• Срби у Румунији
• Банатска клисура

• Primăria Pojejena Архивирано на сајту Wayback Machine (26. март 2019) (језик: румунски)
• Етничка слика насеља хабзбуршког дела Румуније 1880-2002. Архивирано на сајту Wayback Machine (7. октобар 2022) (језик: мађарски)