Пре него што је изабран за астронаута, летео је као борбени и тест пилот у Америчкој ратној морнарици. Завршио је елитну школу за пробне пилоте при Ратној морнарици САД у Пакс Риверу, Мериленд. Летео је четири пута у свемир. Прва мисија је била Џемини 5, 1965. године, када су Конрад и командни пилот Гордон Купер провели недељу дана у свемиру и доказали да човек може временски да издржи пут до Месеца и назад. Друга мисија уследила је 1966. године, када је летео као командант на Џеминију 11. Ова мисија је ушла у историју, јер је, од свих досадашњих обављених у ниској Земљиној орбити, имала највећи апогеј, тј. обављена на највећој надморској висини — 1.369 km изнад нивоа мора.[1]
Трећи пут је летео 1969. године, као командант мисије Аполо 12. Тиме је постао трећи човек на Месецу и један од 24 човека који су путовали на Месец. Посада Апола 12 остала је упамћена као тзв. All-Navy crew, јер су сва три астронаута били официри Морнарице.
Четврти и последњи лет забележио је 1973. године, у својству команданта Скајлаба 2, првог лета на свемирску станицу Скајлаб. Током тог лета, обавио је круцијалну свемирску шетњу ради поправке оштећених панела на Скајлабу, што је спасило станицу и што му је 1978. године донело Конгресну свемирску медаљу части. Био је члан резервних посада за Џемини 8 и Аполо 9. Провео је 49 дана у свемиру. Пензионисао се почетком 1974. године, и имао је чин капетана.
Током тренинга за лет на Скајлабу, 10. маја1972. године Конрад је био принуђен да се катапултира из НАСА-иног млазњака на којем је летео. По повратку у Хјустон са службеног пута, приближавајући се ваздухопловној бази Елингтон добио је инструкције да се време погоршало и одлучио је да слети на аеродром Хоби. Међутим, припремајући се за ноћно слетање, отказао је струјни генератор на авиону при висини од 240 метара, те Конрад одустаје и одлучује се за слетање на аеродром где су климатски услови били повољнији. Нажалост, остао је без горива док је стигао до ваздухопловне базе Бергстром и морао је да се катапултира на висини од 1.127 метара. Приземљио се на око 90 метара од зграде базе, а авион је пао на отворено поље на око три километра даље.
Након пензионисања из НАСА и Морнарице 1974. године, радио је за компанију АТЦ, а од 1976. је био потпредседник Макдонел Дагласа. У том је својству посетио Београд, како би, у конкуренцији са компанијом Боинг, испословао продају авиона Макдонел Даглас DC-10ЈАТ-у.[2] Макдонел Даглас напушта марта 1996. године, прешавши на руководећу позицију у компанију УСЛ.[3]
Дипломирао је као ваздухопловниинжењер на Универзитету Принстон1953. године. Средњу школу је завршио 1949. године, и то након што је један разред понављао као последицу дислексије. Конрад је у младости био члан Младих извиђача САД и имао је чин Cub Scout.[4] Преминуо је 8. јула1999. у Охају, Калифорнија, неколико часова након пада са мотоцикла од последица унутрашњих повреда. Имао је 69 година.[5] Сахрањен је уз војне почасти на Националном гробљу Арлингтон. За разлику од великог броја својих колега, иза себе није оставио никакав писани материјал. Два пута се женио и имао је четири сина из првог брака. Члан је неколико кућа славних и носилац бројних друштвених признања, цивилних и војних одликовања.
Забележио је преко 6.500 часова лета на разним типовима авиона, од чега преко 5.000 на млазњацима.[6]
Галерија
Пит Конрад током тренинга за Џемини лет, 1965. године
Пит Конрад у спасилачком хеликоптеру, 1965. године
Пит Конрад (лево) и Гордон Купер, након мисије Џемини 5 1965. године
Пит Конрад (десно) и Ричард Гордон као пилоти мисије Џемини 11, 1965. године
Након Џеминија 11, Конрад и Гордон (десно) чекају спасилачки хеликоптер, 1966. године
Током припрема за Аполо 12, Пит Конрад 1969. године
All-Navy crew Апола 12, 1969. године
Пит Конрад уочи лета, 1969. године
Пит Конрад као трећи човек на Месецу, 1969. године
Посада Скајлаба 2, слева надесно: Пол Вајтс, Пит Конрад и Џо Кервин, 1973. године
Пит Конрад као командант Скајлаба 2, 1973. године
Референце
^„Conrad”. NASA. Архивирано из оригинала 18. 09. 2018. г. Приступљено 14. 8. 2016.