Петар Матић Дуле (Ириг , 6. јул 1920 — Београд , 4. октобар 2024 ) био је учесник Народноослободилачке борбе , генерал-пуковник ЈНА , друштвено-политички радник СФРЈ и народни херој Југославије .
Рођен је 6. јула 1920. у Иригу . Потиче из имућне земљорадничке породице. Основну школу је завршио у родном месту и до почетка Другог светског рата се бавио земљорадњом . Дружећи се са младим радницима и студентима, упознао се са идејама радничког покрета и јуна 1940 . године је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије 1941 . године, Петар је, као секретар Месног комитета, а потом и секретар Среског комитета КПЈ за Ириг и члан Штаба за припремање устанка, врло активно радио на организовању устанка у Срему . У августу 1941. био је задужен за прихват робијаша-комуниста побеглих из сремскомитровачког затвора .[ 1] политички комесар . У лето 1942 . године, за време велике непријатељске офанзиве на Фрушку гору , био је током пробоја рањен у ногу. По одласку главнине Трећег сремског партизанског одреда у источну Босну , он је са његовим Четвртим батаљоном остао у Срему . У прво време је био заменик команданта, а потом и командант овог батаљона.
Половином маја 1943 . године постављен је за команданта Треће групе војвођанских ударних батаљона, од којих је касније формирана Трећа војвођанска ударна бригада . Заједно са Штабом бригаде организовао је већи број заседа и напада на насељена места и комуникације, које су успешно извеле јединице бригаде у Срему и источној Босни . Након неуспелог напада на непријатељски гарнизон у Брчком новембра 1943. године, вратио се у Срем, где је преузео дужност команданта Сремског партизанског одреда .
За команданта Шесте војвођанске ударне бригаде постављен је априла 1944 . године. У борбама ове бригаде са Немцима на Фрушкој гори 17. јула 1944 . године, био је рањен у груди и убрзо пребачен у Италију , на лечење. По повратку у земљу, био је постављен за команданта Сремске оперативне зоне при Главном штабу НОВ и ПО Војводине .
Петар Матић Дуле, 1978. После ослобођења Београда , новембра 1944. године, упућен је на школовање у Совјетски Савез , где је 1945 . године завршио Вишу војну академију „Ворошилов“ . По завршетку школовања и повратку у ослобођену Југославију , завршио је и Вишу војну академију ЈНА , 1954 . године. Обављао је разне одговорне дужности у Југословенској народној армији (ЈНА) — био је командант 51. војвођанске и Четврте крајишке дивизије , начелник Штаба корпуса и начелник одељења у Генералштабу, начелник Ратне школе ЈНА, први заменик Начелника Генералштаба ЈНА , помоћник Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ и подсекретар у Савезном секретаријату за народну одбрану (ССНО) и др. Касније се налазио на дужности председника Комисије за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ) при Председништву Централног комитета Савеза комуниста Југославије . Пензионисан је 31. децембра 1980 . године у чину генерал-пуковника ЈНА.
За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије биран је од Осмог конгреса СКЈ . Био је и члан Опуномоћства ЦК СКЈ за ЈНА . Биран је за делегата Скупштине СР Србије и Савезне скупштине СФРЈ , у више сазива. Од 1982 . до 1986 . био је члан Председништва ЦК СКЈ . У том периоду се налазио на месту члана Савезног савета за заштиту уставног поретка СФРЈ.[ 2]
У пролеће 1988. изабран је за председника Савезног одбора СУБНОР-а Југославије , а у октобру исте године је смењен због сукоба са руководством СР Србије . Касније је поднео оставку и на чланство у ЦК СКЈ.
По распаду СФРЈ , активно је учествовао у раду Друштва за истину о Народноослободилачкој борби и Југославији, и налазио се на месту председника његовог Политичког савета.
Преминуо је 4. октобра 2024. у Београду , а у тренутку смрти био је последњи живи народни херој.[ 3]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања , међу којима су — Орден југословенске звезде с лентом , Орден ратне заставе , Орден заслуга за народ са златном звездом , Орден братства и јединства са златним венцем , Орден народне армије са ловоровим венцем , Орден за војне заслуге са великом звездом , Орден партизанске звезде са сребрним венцем , Орден заслуга за народ са сребрним зрацима , Орден народне армије са златном звездом и два Ордена за храброст . Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.
Цела породица Петра Матића Дулета учествовала је у рату. Мајка му је стрељана у Јасеновцу , 1942 . године, док му је отац до смрти мучен у немачком затвору и две недеље по пуштању из затвора преминуо је у родном Иригу. Сестра од стрица, Анка Матић Грозда , погинула је 1944 . током ослобођења Београда. Проглашена је за народног хероја Југославије , 2. октобра 1953 . године.[ 4] [ 5] [ а]
Супруга Душанка такође је била учесница Народноослободилачког рата (НОР) и борби током Београдске операције .[ 1]
^ Интервју са Петром Матићем обављен је у децембру 2016 . године, али је 2018 . објављен на сајту са којег се цитира.
^ а б PETAR MATIĆ DULE, POSLEDNJI ŽIVI NARODNI HEROJ JUGOSLAVIJE: Svet opasno liči na onaj pred rat ;kurir.rs , 2019^ Савезни савет за заштиту уставног поретка у контроли служби безбедности некадашње Југославије (1975–1992) (проф. др Радојица Лазић, Факултет за дипломатију и безбедност, Београд, часопис „Безбедност”, 2/2022) ^ Umro Petar Matić - poslednji narodni heroj blic.rs 4. 10. 2024.^ POSLEDNJI NARODNI HEROJ Komandovao je akcijom po kojoj je SNIMLJEN FILM, a i danas ima snažan politički stav ;blic.rs , 2018^ Razgovor sa Petrom Matićem, poslednjim živim narodnim herojem u Srbiji ;partizani.info , 2018
Председници СУБНОР Југославије
1947—1992. 1992—2006.
