Папа Мартин IV (1210-1285), био је поглавар Римокатоличке цркве (1281 — 28. март1285).[1][2]
Младост
Кратко време је био свештеник у Руану, након чега је постао благајник у цркви Светог Мартина у Туру. Године 1260. постао је канцелар Француске монархије, а у децембру 1262. године именован је кардинала у цркви Свете Сесилије. Био је папски изасланик у Француској (1261—1268) када је папство нудило Карлу I, грофу Анжуја, титулу краља Сицилије. (1271—1278) био је често слан у Француску да заустави злоупотребу црквених положаја. Поред тога Мартин је често одржавао црквене саборе да би реформисао цркву, од којих је највећи био сабор у Буржу у септембру 1276. године.[3]
Понтификат
Тек шест месеци после смрти папе Николе III је, у Витербоу22. фебруара1281. године, једнoгласно изабран за папу. Није могао доћи у Рим јер су становници папске државе мрзели француске папе, а није могао да остане ни у Витербоу, па је морао да напусти Папску државу и оде у Орвијето где је крунисан 23. марта. Симон је тада узео име Мартин IV, јер је папе Марина I и Марина II, грешком бројао као Мартина II и Мартина III. Нови папа је потом сменио седам кардинала.
Иако вешт и побожан Мартин је био под утицајем Карла Анжујског, кога је именовао за римског сенатора. Мартин је поред тога био и Карлов савезник и помоћник у операцијама по Албанији и Епиру у покушају да се обнови Латинско царство. Тако је поништио црквену унију у Лиону потписану 1274. године. Поред тога анатемисао је византијског цара.[4]
Те нападе прекинула је, 1282. године, побуна против Карлове власти на Сицилији названа Сицилијанском вечерњом. То је искористио краљ Арагона, Пере III и покорио Сицилију. Мартин је екскомуницирао арагонског краља и проповедао крсташки рат против њега што је 1284. године довело до арагонско-француског рата познатог као Арагонски крсташки рат, а за новог краља Арагона проглашен је син француског краља Филипа III Храброг, Шарл Валоа. у том рату је Филип имао тешких мука да заузме Ђирону.[5]
Мартин није дочекао пад Ђироне у априлу 1285. године, него је умро већ 28. марта1285. године. Од седам нових кардинала које је довео на тај положај наследио га је кардинал Хонорије IV.
