Папа Иноћентије III (Innocent - Невини; рођен као Lotario de' Conti di Segni; 1161 — 1216),[1] покретач IV крсташког рата; уздигао моћ римокатоличке цркве и први од римских папа изрекао начело да су папе божји намесници на земљи; водио катарски крсташки рат против албижана у јужној Француској (1209—1229); озваничио Инквизицију (1215) и први почео продају индулгенција.
Иноћентије је увелико проширио обим крсташких ратова, усмеравајући крсташке ратове против муслиманске Иберије и Свете земље, као и Албижански крсташки рат против Катара у јужној Француској. Организовао је Четврти крсташки рат 1202–1204, који се завршио пљачком Цариграда. Иако је напад на Цариград био против његових експлицитних наређења, а крсташи су касније екскомуницирани, Иноћентије је невољно прихватио овај резултат, видећи у њему вољу Божију да поново уједини Латинску и Источну православну цркву. У том случају, пљачка Цариграда и каснији период франкократије појачали су непријатељство између латинске и грчке цркве. (Византијско царство је обновљено 1261. године, али никада није повратило пређашњу снагу и коначно је пало 1453. године.[2])
Лотарио 1181. године долази у Рим, где је обављао разне поверљиве црквене дужности.[3] За папу је изабран 1198. Проглашава супремацију духовне над свјетовном влашћу. Године 1202. у були "Venerabilem" меша се у избор цара између претендената Филипа Швапског и Отона. Вукан Немањић и овај папа организују Диоклејски црквени сабор. Покреће IV крсташки рат у коме 24. новембра 1202. тешко страдаЗадар. Сведочи пад Византије 1204. године и оснивање Латинског царства.
Папа Иноћентије III 11. октобра 1202. од угарског краља Емерика тражи да очисти земљу Босну од јеретика (патарена). У успех Иноћентија III на Балкану спада и Билинопољска изјава и одрицање бана Кулина од јереси 1203. године.
Године 1209. доноси почетну регулу реда св. Фрање у којој истицањем јеванђеоског сиромаштва настоји предупредити пропаганду катара против богаства цркве. Такође потврђује ред светог Доменика, намењен обраћању јеретика речју, инквизицијом и ломачом. Заговара катарски крсташки рат у Јужној Француској који пустоши цветајућу земљу од 1209. до 1229. године.
Увређен уплитањем Отона IV у поседе баштине св. Петра и његовом намером да освоји Сицилијанско краљевство, папа Иноћентије III је екскомуницирао цара и против њега је покренуо Тосканску и Ломбардску лигу. Папа је фаворизовао кандидатуру сицилијанског краља Фридриха Швапског на царску позицију.
Круну његових напора представља IV Латерански сабор (концил) који 1215. легализује нове редове и инквизицију. И Бугарска и Србија се окрећу од слабе Византије према папи Иноћентију III. Ту оријентацију касније неко време следи Немањин син Стеван Првовенчани, који од папе Хонорија III добија краљевску круну.[4]
Готово слеп, Иноћентије III умире 1216. године.
Младост
Лотарио де Конти је рођен у Гавињану, Италија, близу Анања.[5] Његов отац, гроф Тразимондо од Сењи, био је члан познате куће, Конти ди Сењи (Грофови од Сењија), која је дала девет папа, укључујући Гргура IX, Александра IV и Иноћентија XIII. Лотарио је био нећак папе Климента III; његова мајка, Клариса Скоти (Романи де Скоти), била је из исте племићке римске породице.[6]
Лотарио је своје рано образовање стекао у Риму, вероватно у бенедиктинској опатији Свети Андреа ал Челио, код Петра Исмаила;[7] он је студирао теологију у Паризу код теолога Петра од Поатјеа, Мелиора из Пизе и Петра од Корбеја,[8] и (евентуално) јуриспруденција у Болоњи, према Гести (између 1187. и 1189. године).[9] Као папа, Лотарио је требало да игра главну улогу у обликовању канонског права кроз саборне каноне и декретална писма.[5]
Као кардинал, Лотарио је написао De miseria humanae conditionis (О беди људског стања).[10][11] Дело је било веома популарно вековима, и сачувано у више од 700 рукописа.[12] Иако се никада није вратио комплементарном делу које је намеравао да напише, О достојанству људске природе, Бартоломео Фацио (1400–1457) је преузео задатак писања De excellentia ac praestantia hominis.[13]
Целестин III је умро 8. јануара 1198. Пре своје смрти, позвао је Колегиј кардинала да изабере Ђованија ди Сан Паола за свог наследника, али је Лотарио де Конти изабран за папу у рушевинама древног Септизодијума, у близини циркуса Максимуса у Риму, након само два гласања на дан када је Целестин III умро. Он је тада имао само тридесет седам година.[5] Узео је име Иноћентије III, можда као референца на свог претходника Иноћентија II (1130–1143), који је успео да потврди власт папства над царем (за разлику од недавне политике Целестина III).[14]
Поновно потврђивање папске моћи
Као папа, Иноћентије III је почео са веома широким осећањем своје одговорности и свог ауторитета. Током владавине Иноћентија III, папство је било на врхунцу моћи. Сматран је за најмоћнију личност у Европи у то време.[15] Године 1198. Иноћентије је писао префекту Ацербију и племићима Тоскане изражавајући своју подршку средњовековној политичкој теорији сунца и месеца.[16] Његово папство је потврдило апсолутни духовни ауторитет своје функције, уз поштовање световне власти краљева.[17]
Williams, George L. (1998). Papal Genealogy: The Families and Descendants of the Popes. McFarland & Company Inc.25
Kendall, Keith. "'Mute Dogs, Unable to Bark': Innocent III's Call to Combat Heresy." In Medieval Church Law and the Origins of the Western Legal Tradition: A Tribute to Kenneth Pennington, edited by Wolfgang P. Müller and Mary E. Sommar, 170–178. Washington, D.C.: The Catholic University of America Press, 2006.
Kendall, Keith. "Sermons of Pope Innocent III: The 'Moral Theology' of a Pastor and Pope." PhD diss., University of Syracuse, 2003.
Deed by Innocence III for the Stendal Cathedral Chapter, 6 May 1206, „digitalised image”. Photograph Archive of Old Original Documents (Lichtbildarchiv älterer Originalurkunden). University of Marburg.