Нордијско скијање је популарна верзија скијања, која садржи разне дисциплине, а заједничко им је што пета не може да се причврсти на скију.[1] Често се назива и скијашко трчање те је по том називу јасно да се ради о техници скијања која се користи углавном на равнијим површинама прекривеним снегом. Име је добило по земљама у којима је настало а и данас је најраширеније управо у нордијским земљама - Финској, Норвешкој, Шведској. Нордијско скијање је популаран вид рекреације али и такмичарски спорт који је стандардан на Зимским олимпијским играма.
Биомеханика такмичарског скијашког трчања и скијашких скокова били су предмет озбиљног проучавања. Скијашко трчање захтева снагу и издржљивост, а скијашки скокови захтевају аеродинамичку ефикасност, од којих се оба захтева претварају у специфичне вештине[5] које треба оптимизовати у тренингу и такмичењу.[6]
Историја нордијског скијања
Нордијско скијање је вероватно најстарији вид скијања уопште. Настало је првенствено као потреба за једноставнијим транспортом људи преко заснежених и залеђених површина у хладним подручјима, посебно северне Европе и Азије. Данас је ова варијанта скијања раширена на свим континентима.
Рекреативно скијање почело је организованим скијашким вежбама и тркама норвешке и шведске пешадије. Војне трке и вежбе укључивале су спуст по неравном терену, вежбање гађања током скијања низбрдо и скијашко трчање на 3 km са пуним војним ранцем.[7] Слалом (норвешки: slalåm) је реч норвешког порекла која је ушла у међународни речник скијања. Током 1800-их скијаши у Телемарку су изазивали једни друге на „дивљим стазама“ (ville låmir), блаже падине су имале придев „сла“. Неке трке су биле на „неравним стазама“ (kneikelåm) и понекад су укључивале „стрме скокове“ (sprøytehopp) ради изазова. Ове трке из 19. века у Телемарку су се одвијале по посебно тешким стазама обично са стрме планине, уз тобогане и завршавале су се оштрим скретањем („Телемаршко скретање“) на пољу или леденом језеру.[8]
Такмичење у нордијском скијању
Такмичења у нордијском скијању обухватају цео распон дужина стаза од тзв. спринт трка од неколико километара па до маратона од неколико десетина километара. Дисциплине и правила такмичења прописује и спроводи Међународна скијашка федерација (ФИС).
Нордијско скијање је стандардни спорт на Зимским олимпијским играма. ФИС такође организује и Светски куп и Светска првенства.
Позната су три стила нордијског скијања: класични стил, слободни стил и Телемарк.
Код класичног стила најуобичајенији је дијагонални корак, код којег се замах рукама и ногама изводи наизменично, уз одгуривање с по једним штапом. Постоји и корак код којег се користи истовремено одгуривања с два штапа, уз замах само једне ноге или без ножног замаха. За успон се користи тзв. рибља кост, код којег иза скијаша остају трагови по чијем је облику корак добио име.
Слободни стил за разлику од класичног дозвољава бочно одгуривање скијама које више не морају бити паралелне. Варијанте тог корака подсјећају на корак одгуривања којег користе брзи клизачи, иако наравно укључује и одгуривање штаповима.
У обје технике се код преласка падине користи аеродинамични погнути положај сличан положају алпског скијаша у спусту. Исто тако за скретање на падини тркач на скијама може употребити и Телемарк технику, с обзиром да му вез дозвољава подизање пете од површине скије.
Опрема за нордијско скијање
За нордијско скијање потребне су скије, које су у поређењу са скијама за алпско скијање битно уже и дуже. Скијашки штапови су такође битно дужи него код алпске варијанте, јер морају омогућити ефикасно одгуривање. Скијашки везови у нордијском скијању омогућавају подизање пете од површине скије, док су прсти причвршћени тако да омогућавају одгуривање и притисак на скију.
Скијалишта
Позната одмаралишта за нордијско скијање широм света укључују следеће:[9]
Северна Америка
Стазе Мејпл Лиф, систем стаза од 128 километара између Сте. Агате и Шабриџа у канадским Лаурентијанским планинама.[10]
Острво Амасалик је острво у источном Гренланду које нуди могућности вођене ски-турнеје.[9]
Европа
Стаза Пир Гинт у Норвешкој простире се на 82 km (51 mi) преко националних паркова Јотунхајмен, Рондан и Доврефјел, путовање од око седам дана са хостелима дуж пута.[18][9]
Цирк ду Гаварни, је цирк у централним Пиринејима, у југозападној Француској, нуди ограничен, али сликовит скуп нордијских стаза.[9]
Скијалиште Илас у Финској пружа 330 km (210 mi) стаза, од којих је 38 km (38 km) осветљено.[9]
^„Rules for the Organization of FIS World Championships”(PDF). fis-ski.com. International Ski Federation. 2015. Архивирано из оригинала(PDF) 2016-11-09. г. Приступљено 2016-11-08. „The FIS World Championships in the Alpine, Nordic, Freestyle Skiing and Snowboard events are organised every uneven year.”
Lund, Morten (септембар 2007). Norway: How it all started (на језику: енглески). International Skiing History Association. стр. 8—9.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Lundin, John W. (2020). Skiing Sun Valley : a history from Union Pacific to the Holdings. Charleston, SC: History Press. стр. 361. ISBN978-1-4396-7175-7. OCLC1223026412.
Achard, Michel (2011). La Connaissance du Ski en France Avant 1890: approche bibliographique, 16e-19e siècle. ISBN9782950411242. Le Bassat: Achard [in French]