Новица Ђурић рођен је 1956. године у Колашину. Заступљен је у неколико антологија. Превођен на италијански, руски, бугарски, шведски и македонски језик.
Добитник је неколико награда за књижевни и новинарски рад. Двоструки је добитник награде Златно перо Русије за 2010. (за књигу Јави ми да сам жив) и 2015. годину[4] Савеза писаца Русије.[5][6]. Унирексову награду за прозу Душан Костић примио је 2012. године за књигу Савиним стопама Лелејском Гором.[7]
Носилац је почасног Ордена хероја рада и лауреат медаље Цар-Риба коју додељује Међународни културни центар и издавачка кућа Краснојарско Васкрсење за заслуге у области зближавања култура, уметности и новинарског стваралаштва народа Русије и западног Балкана.[8]
Добио је награду „Марко Миљанов“ 2014. године.[9] Међу битнијим новинарским наградама издвајају се следеће: Награда за животно дјело „Вељко Влаховић“,[10] Награда за репортажу „Бошко Пушоњић“, Награда Савеза новинара Југославије, Награда СНЈ и УНЦГ, Награда „Дневника“ за новинарство 1994. године и Прва „Дневникова“ награда за 1997. годину.
Библиографија
Трагом живота (1973) - поезија
Узалудна врата (1980) - поезија
Дрво у тами (1986) - поезија
Страх од сличности (1986) и друго издање (1987) - поезија
Кућни тамничар (1990) - поезија
Божја дјеца (1996) - поезија
Милица словарица (1999) - књига поезије за децу
Мој разговор с њима (1990) - књига интервјуа
Светлост и сенке под Ловћеном (2008) - проза
Десанка Максимовић - Жена која је само волела (2008) - проза