Николај Александрович Морозов (рус.Никола́й Алекса́ндрович Моро́зов; село Борок, Јарославска губернија Руске Империје, 7. јул1854 – Борок, Јарославска област, СССР, 30. јул1946) био је руски научник и револуционар. Припадао је револуционарном народњачком покрету који се залагао за једнака права радничке и сеоске класе у Русији крајем XIX и почетком 20. века. Као припадника групе која је извршила атентат на императора Александра II Николајевича руске власти су га 1882. осудиле на доживотни затвор. До 1884. био је притворен у тамници Петропавловске тврђаве, а потом је премештен у Шлисељбуршку тамницу где је био заточен све до 1905. године.
Након револуције постаје једним од најзначајнијих научних радника тадашњег Совјетског Савеза. Био је почасни члан Совјетске академије наука, а од 1918. па све до смрти радио је као ректор Института за природне науке у Петрограду.
У научном раду бавио се највише астрономијом и хемијом, а написао је и бројна књижевна дела са историјском позадином. Двоструки је добитник Ордена Лењина (1944. и 1945) и Ордена црвене заставе за рад (1939. године).
Биографија
Морозовљева радна соба у Москви
Николај Александрович Морозов рођен је 1854. године на имању Борок чији власник је био његов отац Пјотр Алексејевич Шчепочкин (1832—1886), молошки[а] велепоседник и племић. Његова мајка, пореклом из Новгорода, Ана Васиљевна Морозова (1834—1919) радила је као радница на имању његовог оца. Иако су њих двоје имали чак седморо заједничке деце (2 сина и 5 кћери) сви су носили мајчино презиме и патроним крсног кума велепоседника Александра Ивановича Радожичког.[1] Након завршеног основног школовања на имању, године 1869. уписан је у Другу московску гимназију одакле је због лошег владања избачен, а у периоду 1871–1872. слушао је предавања на Московском универзитету.
Године 1874. постаје чланом народњачког анархистичког револуционарног покрета „чајковци“ (рус.чайковцы) чији чланови су ширили одређене идеје о правима радника међу сеоском и радничком популацијом. Исте године одлази за Швајцарску где је писао за револуционарне часописе „Работник“ и „Вперёд“. У Швајцарској је постао чланом Интернационале. Након повратка у земљу 1875. ухапшен је и након три године осуђен за учествовање у антидржавној и револуционарној пропаганди. Након изласка из затвора наставио је са револуционарном делатношћу, а да би избегао хапшење повукао се у илегалу. У то време постао је један од лидера револуционарне организације „Земља и слобода“ (рус.«Земля и воля»), те уредник истоименог листа.
Као један од најтврђих заговорника оружане борбе зарад постизања властитих циљева учествовао је у завери за убиство императора Александра II Николајевича1880. године. Исте године са својом првом супругом Олгом Љубатович одлази из земље, а у децембру се у Лондону састаје са Карлом Марксом који му је том приликом поклонио неколико својих радова преведених на руски језик, укључујући и Манифест комунистичке партије.[2] Приликом покушаја повратка у земљу ухапшен је на граници 28. јануара1881. године, а на суђењу које је одржано наредне године осуђен је на доживотни затвор. До 1884. био је притворен у тамници Петропавловске тврђаве, а потом је премештен у Шлисељбуршку тамницу где је био заточен све до 1905. године.
Руска револуције из 1905. за последицу је имала амнестије бројних политичких затвореника, а међу њима је био и Николај Морозов који је у новембру 1905. пуштен на слободу након 25 година робије. Боравећи у затвору Морозов се потпуно посветио науци, изучио је 11 светских језика и написао 26 томова различитих научних радова из области хемије, физике, математике, астрономије, филозофије, а по изласку из затвора почиње са припремама за штампање својих радова.[3]
Морозов са супругом Ксенијом Бориславском 1910. године
Почетком јануара 1907. венчао се са новинарком, пијанисткињом и преводитељицом Ксенијом Бориславском (1880—1948), а венчање је обављено у маленој цркви у селу Копањ у Јарославској области. Исте године примљен је за члана масонске ложе „Поларна звезда Великог истока Француске“ (фр.Grand Orient de France).[4][5]
Крајем јануара 1909. године Морозов је постављен на место председника Руског аматерског друштва за неговање природних наука (рус.Русское общество любителей мироведения), првенствено физике, математике, астрономије и геофизике. На тој функцији остао је до укидања организације 1939. године.[3][6] Због неких критичких текстова на рачун власти поново је ухапшен 1911. године, и готово целу ту годину је провео у затвору. Последњи пут је ухапшен 1912. године на Криму, и све до почетка 1913. био је у притвору у затвору у Даугавпилсу. Све укупно Николај Морозов је у затвору провео 30 година.
На његову иницијативу је у његовом родном селу Борки отворен научни центар 1939. године, а данас тамо ради Институт за проучавање копнених вода, те Геофизичка опсерваторија.[7][3]
На властиту иницијативу је 1939, у доби од 85 година успешно завршио обуку за кориштење балистичког оружја, те је доцније три године активно учествовао у ратним операцијама на Волховском фронту током Другог светског рата. За ратне заслуге награђен је двоструким Орденом Лењина.[8]
По властитој жељи сахрањен је у парку у родној Борки, а на месту његове гробнице подигнут је бронзани споменик.[9]
Политички ставови
У својим политичким погледима Морозов није делио идеале бољшевизма. Сматрао је да је социјализам једино идеално политичко друштво и да се ка том циљу може стићи искључиво кроз развој науке, технике и образовањем широких народних маса. Сматрао је да је код транзиције неопходна постепена национализација производних погона, а никако насилна експропријација. У својим радовима често је критиковао модел социјалистичке револуције за који је сматрао да је непримењив на подручју једне претежно руралне земље каква је у то време била Руска Империја. Штавише о том питању је био директан опонент и самом Лењину. Сматрао је да без буржоазије ни пролетеријат не може да постоји. Био је један од оснивача Уставотворно-демократске партије (популарно назване Кадети).
Уочи избијања Октобарске револуције Морозов је знатно приближио своје ставове револуционарном покрету, а као члану Кадетске партије понуђено му је место министра просвете у будућој револуционарној влади, што је он одбио.
Научни рад
Од 1918. па до краја свог живота Николај Морозов је радио као директор Института природних наука П. С. Лесгафта у Лењинграду. Израдио је властити модел одела за летове на великим висинама, својеврсни прототип саврменог свемирског скафандера.
Николај Морозов написао је мноштво књига и научних чланака везаних за астрономију, космогонију, физику, хемију, биологију, математику, геофизику, метеорологију, ваздухопловство и авијацију, филозофију, политичку економију, лингвистику и историју науке. Многа његова дела немају строго научни карактер, већ су више популарног и просветитељског правца.
У својим радовима везаним за хемију писао је о сложеној структури атома, те о могућностима трансмутације и класификације елемената, чиме је на себе скренуо пажњу чак и Дмитрија Мендељејева. У радовима из физике чак је покушао да побије АјнштајновуТеорију релативитета.[10]
Развио је једну од варијанти вакцине против богиња, али та вакцина никада није ушла у употребу због неких практичних недостатака.[тражи се извор]
Његову аутобиографску књигу „Повест мог живота“ која се односи на део његовог живота проведен у Шлисељбурншкој тврђави, позитивно је критиковао чак и Лав Толстој.[11]
Прву збирку песама под насловом „Иза решетака“ (рус.«Из-за решётки») објавили су његови пријатељи у Женеви1877. године. Касније су уседиле збирке „Зидине ропства“ (рус.«Из стен неволи», 1906) и „Звездане песме“ (рус.«Звёздные песни», 1910). Због књиге Звездане песме која је садржавала револуционарне погледе на свет ухапшен је 1911. године и целу ту годину је провео у затвору.
Његова дела о историјским темама касније су добила карактер псеудоисторијских фикција.
Морозов Н.А. Звездные песни. М., "Скорпион", 1910.
Морозов Н. А. Повести моей жизни: Мемуары / Ред. и примеч. С. Я. Штрайха. Послесл. Б. И. Козьмина. Т. 2. — М.: б. и., 1961. — 702 с.: п. (изд. 1965Архивирано на сајту Wayback Machine (21. новембар 2015), Ч1, Ч3)
^Морозов Н. А. Принцип относительности и абсолютное. Этюд из области волнообразного движения.— Пб.: ГИ3, 1920.
^Л. Н. Толстой, ПСС, т.77, pp. 78-79: Книгу вашу я получил и прочел и при чтении её оправдалось мое предположение о моей некомпетентности в астрономических соображениях. Тоже и по отношению автора откровения. Вообще должен сказать, что предмет этот мало интересует меня. Другое дело ваши записки, которые я прочел с величайшим интересом и удовольствием. Очень сожалею, что нет их продолжения. Л. Т. 6 апреля 1907. Записки Н. А. Морозова 22 января 1907 года читал Толстому вслух по его просьбе М. С. Сухотин, по воспоминаниям которого: «Льву Николаевичу нравилось. Талантливо написано. Интересно взглянуть в душу революционеров». См. также другие высказывания Л. Н. Толстого о Морозове: «Он удивительно, должно быть, даровитый. Вероятно, из тех людей на всё способных — и во всем недалек», «Странная книга. Он [автор] замечательно даровитый» (О книге «Откровение в грозе и буре» 6 января 1908 г.)
