Наталија Арсеновић Драгомировић (Лесковац, 16. јануар 1886^[1] — Београд, 28. јануар 1978) била је прва српска жена комедиограф.^[2]

Рођена је у Лесковцу, као најстарије дете лесковачког јорганџије Тасе Ђорђевића^[1] и његове супруге Јелене. У Лесковцу је завршила основну школу, а са 17 година упознала је студента фармације Љубишу Арсеновића, сина тадашњег управника града Београда, за кога се удала 1906. године. Следеће две године провела је у Бечу, где је њен супруг завршавао студије. Током Првог светског рата Љубиша се као санитетски официр повукао кроз Албанију у пратњи своје супруге, која је из Солуна отишла у Италију, а одатле у Париз код Љубишине сестре, Дане Агитоновић. Захваљујући Дани и њеним везама у високом друштву, Наталија је себи обезбедила пристојан живот у Паризу и прилику за познанством са многим утицајним људима. Током свог боравка у Паризу радила је у Централном одбору Црвеног Крста.^[1] У Паризу је отворила врата своје куће свим људима из Србије, избеглицама којима је била потребна помоћ и због тога су јој тепали “наша мајка”. У Југославију се вратила са супругом 1922. године, а 1924. године развела се и преудала за Миливоја Драгомировића^[1] из Новог Сада. Током периода проведеног у Паризу, добила је инспирацију за своје најпознатије дело „Лесковчани у Паризу“, гледајући како се у једном велеграду током рата сударало модерно са устајалом културом и примитивним схватањима људи избеглих из Лесковца. Комад је написан 1924/25. године, а извођен је у позориштима у Лесковцу, Сарајеву, Београду, Скопљу и Новом Саду.^[1] Поред овог дела написала је и „Удај ми жену“, „Капетан Милан“ и „Бисерну књегињу“. Неколико њених других дела страдало је у ратовима.^[3]

„Лесковчани у Паризу“ је комад од пет чинова, а радња се одвија у Лесковцу и Паризу. Главни јунаци су лесковачки газда Копе и његов син Лека који учи за “инђилера” у Паризу. Једног дана у Лесковац стиже Лекино писмо у коме он обавештава породицу о намери да се ожени Францускињом Жежет, али газда Копе је одлучан да спречи Леку да се ожени туђом вером, те креће у Париз како би га лично одговорио од тога. Могло би се рећи да је лесковачка књижевница Држићеву комедију „Дундо Мароје“ оживела на лесковачки начин.^[3] Комад је писан прилично погрешним лесковачким жаргоном и с мало локалног колорита.^[1]

• Dragutin Đorđević,Natalija Arsenović Dragomirović i njeno delo,Leskovački zbornik,XIX,Leskovac,1979.
• Milan Ž. Trajković,Natalija Arsenović Dragomirović,Leskovac,2010.
• Dragoljub Trajković,Za biografiju Natalije Arsenović Dragomirović, Naše stvaranje 6, Leskovac, 1978.