Названа је по Морави, најпознатијој реци која протиче кроз њу, зато што су називи по рекама били одомаћени и јер су били у употреби код војно-територијалне поделе.[1] Након стварања Бановине Хрватске (1939) и покретања политичких расправа о реорганизацији осталих бановина,[2] појавили су се предлози да се од бановина на српском етничком подручју створи јединствена Бановина Србија или да се у називе српских бановина званично уведу одговарајуће српске одреднице, те су тако настале замисли да се назив Моравске бановине промени у Бановина Моравска Србија или Бановина Источна Србија.
Власт и управа
Административно средиште бановине био је Ниш[1][3], а седиште бановинске администрације налазило се у Банској палати.
Била је подељена на нижа управна подручја: срезове и општине.[3]
На челу бановине се налазио бан који је био представник краљевске власти у бановини.[1] Постављао га је и разрешавао краљ.[4] Самоуправна тела су била: Бановинско веће и Бановински одбор.[5]
На општинским изборима одржаним 27. септембра 1936. године од 756 општина Југословенска радикална заједница добила је 631 општину (83.14%), опозиција победила у 107 општина, а у 18 општина победу су однеле листе чији носиоци не припадају ниједној странци. Уједињена опозиција је добила 58 општина (7.65%), Југословенска народна странка добила је 35 општина (4.63%), Југословенска национална странка добила је 9 општина (1.18%), група Аце Станојевића добила је 3 општине (0.39%), грађанска листа добила је 1 општину (0.13%), присталице Драгољуба Јовановића добиле су 1 општину (0,13%) и неопредељани 18 општина (2.36%). За три општине избори су били одржани 4. октобра исте године.[6] Од 392.557 уписаних гласача на биралишта је изашло 299.974 гласача. Од тога је Југословенска радикална заједница добила 230.129 гласова, док је опозиција добила 69.845 гласова.
Границе су биле одређене према природним факторима, искоришћењу комуникационих и природних веза поједних крајева са појединим центрима, величини бановина, економским целинама и социјалним факторима, и потребама државне администрације.[1]
Ограничена је са северне и источне стране државном границом према Румунији и Бугарској до јужне границе среза Лужничког (код Дашчаног кладенца). Одавде граница иде јужном границом срезова: Лужничког, Нишког, Добричског, Прокупачког, Косаничког, Лабског, Вучитрнског и Дреничког обухватајући и ове срезове на тромеђи срезова Источног, Дреничког и Подримског избија на означену границу Зетске бановине. Даља граница иде на север означеним границама Зетске, Дринске и Дунавске бановине. — Члан 3.[7]
Ограничена је са северне и источне стране државном границом према Румунији и Бугарској до јужне границе среза Лужничког (код Дашчаног Кладенца). Одавде граница иде јужном границом срезова: Лужничког, Нишког, Добричског, Прокупачког, Косаничког, Лапског и Вучитрнског обухватајући и ове срезове на тромеђи срезова Вучитрнског, Грачаничког и Дреничког избија на означену границу Зетске бановине. Даља граница иде на север означеним границама Зетске, Дринске и Дунавске бановине. — Одељак VII: Управна власт, Члан 83.[8]
Управна подручја
Границе према Закону о називу и подели Краљевине на управна подручја 1929.
Немци су привремено задржали доташњу административно-политичку поделу и административно-управни апарат, који је одмах ушао у службу окупационих власти. У Нишу је рад наставила Управа Моравске бановине, а за бана је постављен њен дотадашњи мобилизациони официр Милан Костић. Немачка Фелдкомандантура 809 и Министарство унутрашњих послова Недићеве владе користиле су банске управе за прослеђивање својих наређења среским начелствима и квинслишким формацијама.[12]
Због неспособности окупатора и квислиншких власти да потпуно угуше народни устанак и покрете отпора, дошло је до реформе административно-управног апарата, од бановина, преко среских начелстава и општина, до полиције и квинслиншких војних формација. Недићева влада је затражила боља решења за организацију административно-политичке власти, па је 26. децембра 1941. године дошло до укидања бановина а Србија је подељена на 14 округа.[12]
Према Закону о називу и подели Краљевине на управна подручја од 3. октобра 1929. године, Бановина је требало да буде површине 25.721 km2 а да има приближно 1.200.000 становника.[1]
^На његовом споменику на Новом гробљу је записано „Ђорђе Б. Несторовић, бивши државни саветник, председник Београдске општине и први бан Моравске бановине”, наводи се у књизи Бранислав Божовић: Управа и управници града Београда 1839—1944, Просвета, Београд, 2011. године, 243. страна. ISBN978-86-07-01910-6. COBISS.SR176630540
![[икона]](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1c/Wiki_letter_w_cropped.svg/20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png){kind=small}
.jpg)
.jpg)
-sr.svg)
