Архиепископ Јован је током ранијих година био жртва прогона у данашњој Северној Македонији. Након што се 2002. године изјаснио за канонско јединство са Српском православном црквом, више пута му је суђено пред судовима у поменутој држави. Укупно је осуђен на затворску казну од пет пута, од чега је у затвору провео 5 година и шест месеци.[3][4]
Биографија
Образовање
Рођен је у Битољу28. фебруара 1966. године од оца Аргира и мајке Галене, и на крштењу је добио име Зоран. Основну школу и гимназију математичког смера је завршио у родном граду. Након одслужења војног рока у Сарајеву, уписао се на Грађевински факултет у Скопљу и дипломирао 1990. године. Исте године је уписао студије на Богословском факултету у Београду, где је дипломирао 1995. године. Крајем године одлази у Солун и тамо уписује постдипломске студије, паралелно учећи грчки језик.
Дана 31. октобра2011. архиепископ Јован је одбранио докторску дисертацију на Теолошком факултету Универзитета у Солуну на тему: „Јединство Цркве и савремени црквени проблеми: упоредно излагање теологије Светог Максима Исповедника”.[5]
Године 2016. изабран је за почасног доктора Народног и Каподистријског универзитета у Атини.[6]
Митрополит велешко-повардарски (МПЦ)
Замонашио се 1998. године и узео име Јован, по Светом Јовану Златоустом. Исте године је рукоположен у јерођакона и јеромонаха, а потом и за архијереја (19. јула), са насловом епископа дремвитског. У том својству, постављен је за помоћног епископа у Преспанско-пелагонијској епархији, а 2000. године је премештен за намесника Брегалничке епархије, одакле је крајем исте године премештен у Велешко-повардарску епархију као пуноправно изабрани епархијски архијереј са насловом митрополита.
Повратак у канонско јединство са СПЦ
Активно је учествовао у обновљеним преговорима између МПЦ и СПЦ, који су вођени током 2000. и 2001. године, након чега је дошло до склапања Нишког споразума, који је потписан 17. маја 2002. године.[7]
Као митрополит велешки и повардарски, одговорио је позитивно на апел патријарха српског Павла од 20. јуна 2002. године, који је био упућен свештенству и народу у БЈРМ ради успостављања канонског јединства са Српском патријаршијом.[8][9] Тиме је започео процес стварања канонске Охридске архиепископије, као аутономне цркве под омофором СПЦ. Као канонски митрополит велешки и повардарски, постављен је 23. септембра 2002. године за патријарашког егзарха над свим епархијама на подручју БЈРМ.[10]
Током редовног заседања Светог архијерејског сабора СПЦ, које је било одржано од 15. до 26. маја 2005. године,[12] усвојен је саборски Томос о црквеној аутономији Православне охридске архиепископије, који је издат 24. маја, од стране сабора, са потписом српског патријарха Павла. Тим томосом, који је био усаглашен и усвојен на самом саборском заседању, Православна охридска архиепископија добила је пуну црквену аутономију, под омофором Српске православне цркве.[13]
Поменутим саборским томосом је било прописано да ће се на челу аутономне цркве налазити Свети архијерејски синод ПОА, под председништвом архиепископа охридског и митрополита скопског Јована, коме је истога дана (24. маја) била издата и одговарајућа патријархова потврда о избору на поменуту дужност.[14]
У интервју датом 2020. архиепископ Јован је истакао да се спорна Македонска православна црква лоше стара о црквама и манастирима које су основали српски владари као и да су многе пропали. Понашање МПЦ је окарактерисао као неодговорно.[15]
Рад на отклањању раскола
Упркос разним потешкоћама, архиепископ Јован се доследно залагало за превазилажење раскола, што је дошло до посебног изражаја током пролећа 2022. године, када су интензивирани преговори између СПЦ и МПЦ у циљу проналажења обострано прихватљивих решења. Пошто је МПЦ учинила неопходне кораке, Свети архијерејски сабор СПЦ је 16. маја донео одлуку о обнови литургијског заједништва.[16] Архиепископ Јован је 19. маја у Београду учествовао у првом заједничком богослужењу архијереја СПЦ и МПЦ,[17] а том приликом је одржао и пригодну беседу.[18][19]
Свети архијерејски сабор СПЦ је 20. маја донео начелну одлуку о давању сагласности за додељивање аутокефалног статуса МПЦ, али та одлука због своје начелне и условне природе није била поменута у званичном саборском саопштењу, које је објављено 23. маја.[20] Потом је уследио боравак српског патријарха Порфирија у Скопљу, где је 24. маја дошло до јавног саопштавања одлуке о прихватању аутокефалности МПЦ од стране СПЦ, а том догађају је присуствовао и архиепископ Јован.[21][22]
Стицајем околности, архиепископ Јован није присуствовао објављивању патријарховог томоса о аутокефалности МПЦ, који је уручен 5. јуна у Београду,[23] а након тог чина јерархија ПОА се није званично оглашавала поводом кључних питања која проистичу из односа између поменутог патријарховог томоса и старијег саборског томоса из 2005. године.[24]
Повратак под окриље МПЦ
У пролеће 2023. године, Синод МПЦ је предложио да архиепископ Јован у склопу предстојеће интеграције ПОА са МПЦ добије на управу будућу Епархију крушевско-демирхисарску, чије је оснивање тада најављено. Даљи кораци ка решавању тог комплексног питања остварени су 20. јуна, када је Синод МПЦ одлучио да јерарсима ПОА буду "опредељене" нове, у овом тренутку још увек непостојеће епархије у оквиру јерархијске структуре МПЦ. Тиме је покренут и поступак за оснивање тих епархија, што према слову Устава МПЦ подразумева и одговарајућу одлуку Црквено-народног сабора МПЦ, који ће бити сазван у будућности. До окончања тог процеса требало би да буду решена и преостала питања која се односе на процес интеграције, укључујући и званично организовање поменуте епархије, након чега ће бити окончан и процес Јовановог преласка на службу митрополита крушевско-демирхисарског.[25][26][27]
У очекивању филанизације поменутих одлука, Јован је наставио да носи титулу охридског архиепископа и скопског митрополита,[28] све до објављивања званичног саопштења Синода ПОА од 28. јуна 2023. године о интеграцији јерархије ПОА у МПЦ,[29] након чега је у званичну употребу уведена и њехова нова титула: митрополит крушевско-демирхисарски,[2] иако се крушевско-демирхисарска област и даље води као намесништво у саставу Преспанско-пелагонијске епархије МПЦ.[30]
Архиепископ Јован VI је први пут осуђен 2004. године условно на годину дана затвора, због уласка у храм ради крштења једне девојчице, који је од државе означен као објекат канонски непризнате Македонске православне цркве. Наредне године га је Апелациони суд у Битољу осудио на 18 месеци затвора због „подстицање националне и верске мржње, раздора и нетрпељивости.”[31] Врховни суд је две од три тачке оптужнице прогласио неуставним и умањио казну на 8 месеци затвора. Одслужио је казну у затвору Идризово код Скопља.
Апелациони суд у Скопљу га је 11. маја2012. године у поновљеном поступку и без могућности да изнесе одбрану, осудио на 30 месеци затвора због кривичног дела утаје пореза у периоду када је био владика Македонске православне цркве[32], иако га је за исто дело у два наврата ослободио суд у Велесу. Будући од државе Македоније непризната, Православна охридска архиепископија (уједно и једина канонска и од осталих православних цркава призната на територији Македоније) је била принуђена да се финансира искључиво добровољним прилозима, што је македонски суд протумачио као утају пореза.
Свети архијерејски синод Грчке православне цркве је протестовао и захтевао ослобођење архиепископа Јована. Игумани свих двадесет манастира са самоуправом на Светој Гори су потписали захтев да архиепископ Јован буде пуштен на слободу.[37]
^[1]: Во 2005 година со правосилна пресуда од Апелациониот суд во Битола, осуден е на осумнаесет месеци затворска казна за кривично дело „распалување на национална и верска омраза, раздор и нетрпеливост”
