Марко (световно Горан Кимев; Штип, 25. новембар 1977) је назначени епископ делчевско-каменички (од пролећа 2023. године) Македонске православне цркве (МПЦ). Претходно је био епископ брегалнички (2006-2023) и титуларни епископ дремвички (2003—2006) у саставу аутономне Православне охридске архиепископије (ПОА), под омофором Српске православне цркве (СПЦ).^[1][2]

Рођен је у Штипу 25. новембра 1977. и крштено име му је Горан. Основну школу је завршио у родном граду, након чега је уписао Богословску школу у Скопљу. Након пет година школовања на богословији и одслуженог војног рока уписао се на Богословски факултет у Скопљу, а истовремено ради и у администрацији Велешко-повардарске митрополије.

По ступању у Велешко-повардарску митрополију, сједињене у Српску православну цркву, а преко ње и са цијелом православном икуменом, као упућен у митрополију и духовно дијете митрополита Јована (Вранишковског), дана 6. јула 2002. бива насилно прогоњен од стране полиције у Северној Македонији заједно са митрополитом и свом његовом духовном дјецом који живе у згради митрополије. Само неколико дана касније, 20. јула 2002, у условима прогонства у манастиру Свети великомученик Георгиј код Неготина, митрополит Јован VI га потстрижује у монаштво и добија име Марко.

Дана 2. августа 2002, у манастиру Свети Прохор Пчињски, рукоположен је у ђаконски чин од епископа врањског господина Пахомија и као ђакон служи у параклису „Воскресение Христово” у Битољу, а истовремено похађа школу за грчки језик у Грчкој. Дипломирао је на Аристотеловом универзитету у Солуну. Иако релативно млад, због потреба Охридске архиепископије, одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве одржаног 10/23. маја 2003, на предлог митрополита велешког и повардарског и егзарха охридског господина Јована VI, изабран је за његовог викарног епископа са титулом епископ дремвички.

Дана 1. јуна 2003. у новоформираном резиденцијалном манастиру Охридске архиепископије посвећене Светом Јовану Златоустом рукоположен је у јеромонашки чин. Немајући могућност за његову хиротонију у Северној Македонији, с обзиром да су власти забраниле улазак српског патријарха и епископа Српске православне цркве у Северну Македонију, иста је извршена у манастиру Свети Прохор Пчињски дана 24. новембра/7. децембра 2003, а одлуком Светог архијерејског синода Српске православне цркве постављен је за мјестобљуститеља битољског. Дана 16/29. јуна 2006, одлуком Светог архијерејског синода Православне охридске архиепископије, постављен је за надлежног архијереја Брегалничке епархије са титулом епископ брегалнички и мјестобљуститељ битољски.^[3]

У склопу редовног заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ, које је било одржано од 15. до 26. маја 2005. године,^[4] усвојен је саборски Томос о црквеној аутономији Православне охридске архиепископије, који је издат 24. маја од стране сабора, са потписом српског патријарха Павла. Тим актом, који је усаглашен и усвојен на саборском заседању, Православна охридска архиепископија је добила пуну црквену аутономију, под омофором Српске православне цркве. У тексту томоса, изричито је поменут и епископ Марко, као и Битољска епархија којом је управљао.^[5]

Свети архијерејски сабор СПЦ је 16. маја 2022. године донео одлуку о обнови литургијског заједништва са Македонском православном црквом,^[6] а потом је 19. маја године у Београду одржано и прво заједничко богослужење архијереја СПЦ и МПЦ.^[7] У наставку заседања, Свети архијерејски сабор СПЦ је 20. маја донео начелну одлуку о давању сагласности за додељивање аутокефалног статуса МПЦ, али та одлука због своје начелне и условне природе није била одмах обнародована, нити је поменута у званичном саборском саопштењу, које је објављено 23. маја.^[8] Потом је уследио боравак српског патријарха Порфирија у Скопљу, где је 24. маја дошло до јавног саопштавања одлуке о прихватању аутокефалности МПЦ од стране СПЦ, а том догађају је присуствовао и епископ Марко.^[9]

Стицајем околности, јерархија ПОА није присуствовала објављивању патријарховог томоса о аутокефалности МПЦ, који је био уручен 5. јуна у Београду.^[10] Након тог чина, јерархија ПОА се није званично оглашавала поводом кључних питања која проистичу из односа између поменутог патријарховог томоса и старијег саборског томоса из 2005. године.^[11]

У пролеће 2023. године, Синод МПЦ је предложио да епископ Марко у склопу предстојеће интеграције ПОА са МПЦ добије на управу будућу Епархију делчевско-каменичку, чије је оснивање тада најављено. Даљи кораци ка решавању тог питања остварени су 20. маја, када је Свети архијерејски сабор СПЦ дао сагласност за прелазак јерархије ПОА под окриље МПЦ,^[12] након чега је Синод МПЦ 20. јуна донео одлуку да јерарсима ПОА буду дозначене нове, у том тренутку још увек непостојеће епархије у оквиру јерархијске структуре МПЦ.^[13]

Тиме је покренут и поступак за оснивање тих нових епархија, што према слову Устава МПЦ подразумева и одговарајућу одлуку Црквено-народног сабора МПЦ, који ће бити сазван у будућности. До окончања тог процеса требало би да буду решена и преостала питања која се односе на процес интеграције, укључујући и званично организовање поменуте епархије, а самим тим и питање о Марковом званичном устоличењу на служби епископа делчевско-каменичког.^[14][15] У међувремену, Синод ПОА је 28. јуна издао саопштење о интеграцији јерархије ПОА у МПЦ,^[16] након чега је Марко усвојио титулу: епископ делчевско-каменички.^[17]

• Православна охридска архиепископија
• Епископија брегалничка
• Епископија преспанско-пелагонијска