После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, остао је у окупираном Београду, где је најпре учествовао у организовању отпора окупатору, а касније и у организовању и извршењу првих диверзија и саботажа. Због учесталих хапшења, од стране Гестапоа, његова група је била откривена, па је због тога, у јесен 1941. године, морао напустити Београд. Тада је отишао у Космајски партизански одред.
Као борац Друге пролетерске бригаде истицао се у многим борбама, а посебно током похода пролетерских бригада у Босанску крајину, августа 1942. године, када је учествовао у нападима на Ливно, Купрес и Босанско Грахово. Поред храбрости, истицао се и као искусан политички руководилац. У борбама, током Четврте непријатељске офанзиве, почетком 1943. године, истако се у борби током преласка реке Неретве, када је сам наишао на чету Италијана. Пошто је остао неопажен, бацио је на њих бомбе, чиме их је изнендаио и позвао на предају. Првим Италијанским војницима који су се одлучили на предају, наредио је да разоружају остале.
Због исказане храбрости и полтичке свести, током офанзиве на Неретви, Милорад је постављен за заменика политичког комесара Другог батаљона Друге пролетерске бригаде. Погинуо је 4. децембра1943. године, приликом изненадног немачког напада на Пријепоље. Немачке снаге тада су продрле у Пријепоље и опколиле Први и Други батаљон Друге пролетерске, на Кошевинама и делове Прве шумадијске бригаде у Пријепољу. Приликом ове неравноправне борбе, партизанске снаге су пружиле одлучан отпор, а Милорад је пао предводећи своју чету у јуришу.
