Писао је песме, приче, романе и драме. Осим по значајном књижевном делу, остао је запамћен и као „велика и аутентична урбана легенда Београда“[2] и „вероватно последњи најаутентичнији српски боем“.[3]
Биографија
Ковачевић је рођен 1. априла 1938. у Мостару, мајку је изгубио 1940, а оца су му усташе бацили у јаму у Јасеновцу 1941. године. До 1949. живео је са маћехом која је касније ослепела. Завршио је средњу школу у Мостару, а затим је водио живот луталице и скитнице.[4] Од 1960-их живео је претежно у Београду, где је између осталог био гробар (одатле псеудоним) и бескућник. Три године је провео и у Паризу.
Дебитовао је у мањој књижевној периодици почетком 1960-их, да би му затим радове објавила и угледна Политика. Прва објављена књига му је била Одгонетка сна 1961. године и од тада је био редовно запажен делима у угледној периодици и књигама. Био је превођен на више светских језика. Бавио се и сликарством, поучавао га је сликар-боем Слава Богојевић.
„Кад се сетим старих дана... За столовима су седели сликари, писци, музичари, дружили се, причали. Сада је све празно. Тешко се оријентишем у овом времену. Што каже песник, свет у коме живим није свет у коме умирем“.
— Јаков Гробаров, у једном од последњих интервјуа
Дела
Одгонетка сна (песме), самиздат, Београд, 1961.
Ходочасник (песме и приче), „Просвета“, Београд, 1968.
Фиока без броја (роман), самиздат, Београд, 1974.
У свлачионици (роман), „Трибина“, Београд, 1978.
Враћам се одмах (приче), „Просвета“, Београд, 1987.
Ближи се 2000. (поезија), Прва књижевна комуна, Мостар, 1989.
Од Бога или ђавола (роман) „Слобода“, Београд, 1990.
Моје најбоље приче (приче), „Научна књига“, Београд, 1991.
Живећу испочетка (приче), БИГЗ, Београд, 1991.
Власник туђег разума (приче), „Филип Вишњић“, Београд, 2001.
Игра десног бека (драма), Књижевно друштво „Свети Сава“, Београд, 2004.
Коњ без јахача (проза и поезија), „Заштита ДМ“, Београд, 2004. Друго измењено издање: „Admiral Books“, Београд, 2006.
Ожиљци за сва времена (приче), „Admiral Books“, Београд, 2006.
Прошлост је прошла (приче), „Нолит“ и „Беокњига“, Београд, 2008.
Кафански бисери (приче), Удружење српских издавача, Београд, 2010.
Кафански бисери. 2, Ко је рекао: живели! (приче), Удружење српских издавача, Београд, 2011.
Радомир Константиновић каже у есеју о Гробарову прочитаном на Трећем програму Радио Београда 13. децембра 1968: „Гробаров је самотворац. Без претка, буквално, захваљујући историји која може, као што видите, да се зове и логор или јама у Јасеновцу; удруженом сарадњом ове историје са чистом несрећом која ће га лишити оне жене коју није престао да тражи - тражећи себе, покушавајући да се нађе у своме пореклу налазећи се у њој, својој мајци, своме изворишту, своме прапочетку - он је осуђен, он је крваво почашћен да буде свој сопствени творац, да буде овај самотворни Гробаров а не Миладин Ковачевић. Он је осуђен да буде без претходника, да буде на самом свом почетку, чак старији од себе самога и као у народним загонеткама, овако несрећом и историјом загонетнут, да буде свој сопствени син, отац тога свога сина, старији од себе самог који је већ ту, и који тек треба иако јесте самога себе да роди.“[4]
_-_The_Noun_Project.svg){kind=small}