Док је радила као лични асистент и представник за штампу кореографкиње модерног плеса Кетрин Данам (Katherine Dunham), упознала је свог будућег мужа, филмског редитеља[3]Александра Хамида (Alexander Hammid), који ју је упознао са европским авангардним филмом. Са њим је снимила свој први филм: Мреже поподнева (Meshes of the Afternoon,1943), који је од тада један од најутицајнијих филмова америчког покрета експерименталног филма.[3] Док су били у вези, на његов предлог је променила име у Маја, што значи илузија.[1]
Филмови
У периоду од 1943. до 1946. године је режирала шест експерименталних филмова, којима се визуализира подсвест и анализирају карактер времена, простора и покрета.[4] За њих је сама написала сценарија, режирала их и монтирала, а у некима је и играла.[2] Њено дело одише њеним богатим плесним искуством, али и интересовањима за Хаити и његову културу. Опус Маје Дерен, који се састоји од црно-белих филмова, је у великој мери био обележен настојањем да се кроз инвентивну монтажу и визуелне трикове на филмском екрану реконструише књижевна техника тока свести. Филмови су следећи:
За њом је остало неколико незавршених филмова, међу којима и (Witch's Cradle, 1944).
Теорија филма
Маја Дерен је објавила неколико теоријских радова чији значај се почео сагледавати знатно касније. Неки је сматрају претечом структуралистичких схватања у теорији филма.[5] Она је одбацивала психоаналитичко тумачење својих филмова, упућујући на једно антроплошко схватање ритуала који преображава животну материју у имагинативну форму.[2]
У теоријским радовима под именом: Анаграм идеја о уметности, форми и филму (An Anagramof Ideas on Art, Form and Film, 1946) и Филм: стваралачко коришћење стварности (Cinematography: the Creatoive Use of Reality, 1960) полази од фотографије, средства идентификације помоћу којег се открива стварност у свим могућим видовима, па и стварност већ прерађена у неки уметнички облик, и монтаже, оруђа вредновања којим се конструише динамичка целина филма. Само секвенцијална структура, преображај времена и простора који од филма чини временску уметност, обезбеђује аутохтону интегрисану целину – форму, у којој су делови тако динамички повезани да производе нешто ново, што се не може предвидети на основу познавања делова и да постају ритуал, опште обавезна анонимна и хомогена колективна традиција са магијским циљевима – имагинативно, чисто митолошко искуство. [2]
Друге активности
Маја Дерен је 1947. године постала први филмски стваралац који је добио Гугенхајмову награду за креативни рад у филмовима. Писала је филмску теорију, дистрибуирала своје филмове, путовала по САД и отишла на Кубу и Канаду да би промовисала своје филмове користећи демонстративну методу предавања за подучавање теорије филма, Вуду религије са Хаитија[1] (афричку религију која је на Хаити стигла између 16. и 19. века) и међуодносе магије, науке и религије.
Маја Дерен је заједно са Ејмосом Вогелом (Amos Vogel) основала: The CreativeFilm Foundation и The Independent Film Makers' Association (1953), како би била награђивана достигнућа независних филмских стваралаца.
