Манастир се налази у општини Колашин, на десној обали ријеке Мораче, у проширеном дијелу кањона, на природној заравни. Испод манастира је водопад Светигора, чије се воде одливају у ријеку Морачу.
Надвратник над улазом у цркву Успења Пресвете Богородице у манастиру МорачиУнутрашњост цркве Успења Богородице у манастиру Морачи
Ктиторски натпис на надвратнику западног портала свједочи да је морачки храм 1252. године подигао кнез Стефан, који је био млађи син титуларног краља Вукана Немањића и унук великог жупана Стефана Немање.[4][5]
Након стварања удеоних феудалних области, манастир се заједно са широм облашћу око горњег тока ријеке Мораче нашао на размеђи држава Балшића, Бранковића, Лазаревића и Косача.[9][10] Област је потпала под турску власт средином 15. вијека, тако да манастир Морача никада није припадао држави Црнојевића. Током раздобља турске власти, манастир се заједно са морачким нахијама налазио у саставу Херцеговачког санџака.[11]
Према забиљеженом предању, манастир је био спаљен 1505. године, а потом је дуго остао пуст. Недуго након обнове Пећке патријаршије (1557) отпочела је и обнова манастира Мораче, која је довршена око 1574. године, заслугом игумана Томе и народног првака Вукића Вучетића, а том приликом је на натпису о обнови забиљежена и смрт српског патријарха Макарија.[12] Украшавање манастирског храма настављено је све до краја 16. вијека и током 17. вијека. Манастир је у то вријеме имао значајну улогу у очувању православне вјере на ширем подручју брдских племена.[13]
Средином 17. вијека, поједини римокатолички мисионари покушали су да злоупотребе углед манастира Мораче, путем стварања разних кривотворених списа о наводним саборима у овом манастиру током 1648. и 1653. године. Иако су поједини старији истраживачи поклањали повјерење тим спорним списима, потоње научне анализе су показале да је ријеч о фалсификатима, који немају везе са манастиром Морачом и историјском стварношћу.[14][15][16]
Током 18. вијека, манастир је био једно од најважнијих црквених сједишта у широј области Брда. Након стварања заједничке црногорско-брдске државе (1796) и њеног постепеног ширења према унутрашњости, манастир се већ око 1820. године ослободио од сваке турске власти, што је потврђено и накнадним разграничењем између Књажевине Црне Горе и Османског царства.
Последњи турски напад на манастир догодио се 11. јуна 1877. године, а на челу брђанског батаљона који је одбранио манастир налазио се тадашњи морачки игуман Митрофан Бан, који је касније постао цетињски митрополит (1885-1920). Током његовог десетогодишњег игуманства (1869-1879), манастир Морача је знатно узнапредовао у материјалном и духовном погледу.[17]
Данашњи изглед манастира потиче из 1935. године када је учињена знатна рестаурација, у време митрополита Дожића и игумана Мирона Меденице.[19] Први аутомобил је стигао до манастира 2. септембра 1936, када је један колашински трговац прешао 20 км "беспутног терена" за два сата. У то време, љубљанско предузеће "Тавчар" је уз велике тешкоће градило пут Колашин – Манастир Морача – Ровци – Подгорица.[20]
У близини манастира планирана је изградња акумулације за хидроцентралу.
Манастирски комплекс се састоји од цркве која је посвећена празнику Успења Пресвете Богородице, мале цркве Светога Николе и зграда конака. Порта манастира опасана је високим зидом са две капије. Црква је велика једнобродна грађевина, подигнута у стилу рашких цркава, са полукружном апсидом, бочним певницама и куполом. За разлику од цркава грађених у приморском стилу, зидови су јој омалтерисани. Уз наос је саграђена пространа припрата. Главни портал је урађен у романичком стилу.
Посебну знаменитост манастира Мораче представља његов живопис. Од првобитног сликарства из 13. вијека сачуван је само мањи дио у ђаконикону, где се монументалношћу и снагом израза издваја 11 композиција из живота пророка Илије. Снага и монументалност тог сликарства надмашује све што је у српком фреско-сликарству 13. вијека створено, пре Сопоћана. Остали дио првобитног живописа страдао је у првој половини 16. вијека, када су манастир опустошили Турци и однели оловни кров. Обнова живописа започета је у другој половини 16. вијека и тада је почео да настаје други слој фресака, које су знатно боље очуване.[21][22][23][24][25]
Библиотека
Почевши од најстаријих времена, манастир Морача је био центар писмености и преписивачке дјелатности. Постојање манастирске библиотеке са скрипторијумом, посвједочено је у континуитету од 16. вијека, од када потичу и најстарије рукописне књиге за које се поуздано може утврдити да су настале управо у овом манастиру. Током познијих времена, а поготово од 19. вијека, манастирска библиотека је знатно увећана новијим издањима.[26]
Комунисти су на ломачи спалили 1952. године књиге и архивску грађу из (до тада) огромне књижнице ове свете обитељи. Спаљивање се обавило у присуству тадашњих колашинских партијских функционера.[27][28]
Путописне белешке
Један од најдетаљнијих описа Морачe у вријеме црногорско-брдског владике Петра II Петровића-Његоша дао је руски писац и дипломата Јегор Петрович Коваљевски (1811—1868), који је боравио у Црној Гори и Брдима средином 1841. године и записао: „Манастир се пред нама показао изненада и одједанпут, када смо били свега на неколико корака од њега. На стјеновитој обали Морачe уздизала се древна црква словенске архитектуре, предмет захвалности и дивљења нахија цијеле Црне Горе, али и предмет ужаса непријатеља крста, мјесто чудеса и славе господње, једини остатак града српског краља Стефана, који је он изградио, у којему је живио и умро”, а у наставку излагања је додао: „У цркви су сачувани зидови, чврсто очувани од тесане седре. Једино су мермерни стубови код улаза и врата, који цркву дијеле на двоје, унеколико пострадали: њихова сјајна политура вјероватно је изазвала халапљивост Турака. Није тако било у унутрашњости храма: од сјајних времена српских краљева остао је једино ћивот краља Стефана непокретан и неотворен, без обзира на настојања муслимана и хришћана. Гробница је од полираног мермера. На њој нема ни цртежа ни натписа. Натпис је вјероватно био на посебној металној табли. Црквене двери дуго скриване у једној пећини сада се налазе у цркви, на претходном мјесту, и исто су онако лијепе као и раније. Оне су покривене разним шарама необично умјетнички изграђеним у мозаику — од црног дрвета и слонове кости. Неколико живописних ликова у лијевом предворју олтара, натпис на дверима све из времена изградње цркве. Оснивачка повеља манастира: уски свитак дуг два аршина сличан нашим старим свицима, који детаљно означава cвe појединости о земљи племена Ровци највећој нахији Црне Горе”.[29]
Руски истраживач Павле Ровински наводи занимљивост да раније у Морачи није било друге цркве осим манастирске, па је тек тада изграђена једна у Горњој Морачи. Сматрао је да је тако уредио српски краљ Стефан Урош, да би манастир обезбедио приходима.[30] Ровински наводи и податак да је у старо доба, за време игумана Димитрија, била гладна година и да је све становништво Мораче и других крајева долазило да једе качамак у манастир. Низ цело манастирско двориште прострто је сукно, које је мењало стол. Доношени су котлови са качамаком и игуман је уз помоћ неколико људи из народа, свакоме стављао по килу или груду качамака.[31]
