Крстови од времена су дрвени или метални крстови који се, према древном обичају, постављају на раскршћима, поред путева или на њивама, у циљу заштите од временских непогода, попут града и олује. Овај обичај је сачуван из давне прошлости, а у Јадру се очувао и за време ропоства под Османлијама, па све до друге половине 20 века.[1] Крстови од времена и слични обреди представљали су апотропејоне чија је улога била заштита од удара грома.[2] Као стара религијско-друштвена обичајна пракса, обичај подизања крстова од времена уврштен је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[3]
Временске прилике и крстови од времена
Израда крстова од невремена настао је као део „заштиног механизма” на осну изграђеног веровања и интензивног страха, прво код сеоског, а касније и градског становништва, од тога да ће се „десити нешто лоше” за време временских непогода. На ово је добрим делом утицала и сама Црква проповедањем да ће се „десити нешто лоше” уколико се не поштује религијски оквири црквених празника, и обављају многе делатности у пољу.[4]
Временом профана и сакрална стварност ступајући у међусобне зависности, развила је жељу код верујућег човека да се заштити од муње као светлосна појава, која се често називала „светлица”, и повезиване су са многим чудима. Ове визуелне и акустичке атмосферска појава, заједно се кишом, градом и невременом постала су кроз народну традицију не само предмет поштовања, већ и симбол друштвених сила, којих народ није свестан, али осећа њихово деловање посредством онога што се дешава у природи.[5] Тако настала свест и осећање код предак у Србији изазивале су необичне представе, и утицале да они потраже неку врсту заштите од времеснких непогода. Поштујући религијске оквире и и изражавајући тежњу за заштитом почели су у неким крајевима Србије да се подижу крстови дуж путева раскрсница, знаменитих места на којима се окупљап народ, као нека врста заштите с једне стране од „божје казне” за учињене грехове а са друге као физичка заштита од невремена и грома.
Веровање
Према народном веровању „опасност” од временских непогода, нарочито од града и удара грома, се по заједницу повећава од Ђурђевдана (6. мај), а највећа је у јулу, од Ивањдана, Петровдана до почетка августа, односно Илиндана. После тога, око Преображења (19. август) када се веровало да се природа „преображава” и да се припрема „долазак” зиме, све је мање табуисаног понашања и магијских радњи усмерених ка заштити усева. Према Душану Бандићу,[4] опасности од града никада нису били изложени само појединци и њихова имања, него сва домаћинства унутар сеоске заједнице. У крајевима северозападне Србије и данас су видни одређени симболи, међу којима су и крстови од времена. Они су подизани на раскрсницама, у областима Рађевине, Јадра и Мачве, почевши од Спасовдана (40 дана после Ускрса, у четвртак).[2] Према речима Марије Шћекић Марковић, вишег кустоса етнолога-антрополога Музеје Јадра, обичај постављања крстова од времена постоји још од паганских времена, преко средњег века, српске средњовековне државе, а задржао се у Јадру, односно Зворничком Санџаку, али и у ослобођеној Србији, кроз све династије и све идеологије.[1]
У савременим народно-религијским представама, верује се да ови крстови највероватније, према савременим народно-религијским представама, обезбеђују
физичке заштите путника у пољу, за време невремена,
бољи род,
здравље и добробит укућана, становника једног дела села („мале“) или читаве сеоске заједнице.
Подизање крста представљало је у многим заједницама и добар пример јединства сељана и њихове слоге унутар те заједнице, јер је изградња крста повезивала људе и чинила их јединственим и безбденим. За оне који би порушили крст, народ је веровао да би ту особу кад тад задесила велика несрећа.[3]
Изглед
Крстови од времена обично се праве од дрвета или метала. Могу бити једноструки, двоструки и троструки, висине од 2 до 8 метара.[3]
Крст од времена, једноструки
Крст од времена, троструки
Народни обичаји око крста
Уобичајено је да се око Крста од времена окупљају мештани за сеоску славу, вече пред Петровдан када се пале лиле, као и на Бадње јутро пред полазак у сечу бадњака. Такође, за Божић поред ових крстова се пале бадњаци, а понекад се и игра (нпр надигравање у „колу" за дукат“).[3]
Сличне појаве
Сличан обичај постојао је и околини Београда, где су на ограде око кућа и привредних зграда постављани крстићи начињени од леске. Крстови од времена и крстићи од леске представљали су апотропејоне чија је улога била да заштите од удара грома.[2]
Bandić, Dušan (1997). Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko : ogledi o narodnoj religiji (2. dopunjeno изд.). Zemun ; Beograd: Biblioteka XX vek ; Čigoja štampa.
