Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (редних референци). (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)
Био је композитор и диригент бечког двора, а касније ангажован у Паризу. Након раних опера у традиционалном стилу италијанске барокне опере, почео је у Бечу компоновати опере у којима напушта конвенционалне шеме и проводи реформу засновану на музичко-драмском јединству. У њима обрађује општељудска етичка начела, а стил је изградио синтезом елемената италијанске и француске опере, немачке песме и инструменталног стила. Утицао је на многе, италијанске, француске и немачке композиторе, а компоновао је око 100 опера, балете, инструменталних дела, оде и песме.
Детињство и младост
Рођен је у малом баварском граду Ерасбаху (данашњем Берхингу) као најстарији од шесторо браће. Отац Алеxандер Јоханес Глук био је шумар и надгледник за сакупљање путарине града Ерасбаха и околних богатих црквених имања.[1] Године 1711. његов се отац венчао с Маријом Валбург, а 1717. селе се у Чешку, где отац постаје главни шумар у служби принца Филипа Хyацинта вон Лобковица 1727. године. Глук је прво музичко образовање стекао као певач и свирач у црквама. Према Глуковим речима, отац није подржавао његов интерес за музику те је инсистирао да син крене очевим стопама, што је довело до сукоба између њих двојице.[3]
Према различитим причама, због тог је сукоба Глук побегао из куће у Беч, где је живио певајући и свирајући по црквама и трговима, иако се већина његових биографа не слаже с овом верзијом догађаја. Одлазак из куће догодио се касније и Глук је отпутовао у Праг, где је од 1731. похађао филозофски факултет[2] и стекао формално знање из метафизике, логике и математике. Свеучилиште је тада имало богату музичку сцену која је подразумевала италијанску оперу и ораторијум. Глук је након неког времена напустио свеучилиште без дипломе, а следећа историјска белешка спомиње га тек 1736. у Бечу.[4][3][4][5]
Извори
^ абМишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 116. ISBN86-331-2112-3.
^ абIrene Brandenburg: Christoph Willibald Gluck und seine Zeit, Laaber : Laaber-Verl. 2010. ISBN978-3-89007-252-4.
^ абIrene Brandenburg, Elisabeth Richter, Gerhard Croll: Gluck-Schriften. Ausgewählte Aufsätze und Vorträge 1967–2002. Gluck-Studien, Band 4. Bärenreiter, Kassel. 2003. ISBN978-3-7618-1606-6.
^Bruce Alan Brown: Gluck and the French Theatre in Vienna. Clarendon. . Oxford. 1991. ISBN978-0-19-316415-4.