Неки извори примећују да сукоби између десничарских екстремиста и полицајаца показују необјашњиву пасивност украјинске полиције када је у питању спречавање, сузбијање или истрага противзаконитих радњи.[3]
На украјинским парламентарним изборима 2019. године све веће украјинске десничарске странке формирале су јединствену националну партијску листу са политичким партијама Слобода, Националним корпусом, Владином иницијативом Јароша и Десним сектором.[4] Међутим, настала коалиција је успела да освоји само 2,15% гласова бирача, а пошто коалиција није прешла цензус од 5% није добила ниједно посланичко место. Ниједна странка крајње деснице није освојила посланичко место у Врховној ради (украјинском парламенту).[5]
Друштвена и економска позадина
Припадници украјинског добровољачког батаљона са неонацистичким симболом Волфсангел, 24. јул 2014.
Због текуће економске кризе, велики део становништва Украјине пати од сиромаштва, незапослености и ненормално ниских плата за владине и социјалне раднике. Ситуација је погоршана широко распрострањеном корупцијом, често нефункционалним правосудним системом и високим стопама алкохолизма што доводи до генерално лоших резултата јавног здравља. Сви фактори заједно подстичу растућу друштвену аномију и преовлађујуће неповерење у украјинске власти и локалне администрације. Штавише, на националне ставове о крајњој десници утиче амбивалентна улога коју је Украјина играла током нацистичке окупације, при чему су Украјинци били добровољци у СС трупама и чувари концентрационих логора. Поред тога, званични став украјинских власти има тенденцију да игнорише ратне злочине које су починили украјински националисти, укључујући истребљење пољског становништва, масакре украјинских цивила и учешће у антијеврејским погромима.[6]
Као резултат, десничарска идеологија у Украјини има јаке струје расизма, ксенофобије, антисемитизма, ауторитаризма, антипарламентаризма и етнонационализма. Овај апстрактни концепт се често повезује са порицањем холокауста и игнорисањем геноцидне политике Адолфа Хитлера, нацистичке Немачке и нацизма.[7] Превођење филозофије у живу стварност налази се у јавности као десничарски екстремизам, који угрожава демократски развој нације. У исто време украјински екстремисти крајње деснице одбацују демократске вредности као што је слобода говора, али активно користе сав спектар могућности које демократија нуди.[3]
Шуцманшафт са нацистичком униформом и украјинским грбом, 1943.
Према извештају Фридом хауса из 2018. године долази до постепеног приближавања украјинских екстремно десничарских организација и државних власти. Фридом хаус тврди да је овај тренд посебно приметан када су у питању агенције за спровођење закона. Именовање неких политичких личности са озлоглашеним ставовима крајње деснице, као што су Вадим Тројан и Андриј Билецки, на високе положаје у националној полицији и даље је предмет забринутости Фридом хауса.[3]
Крајње десничарско насиље
Извештавање медија углавном је било фокусирано на странку Слобода чији су чланови оптужени да су убили четири припадника Националне гарде ручним бомбама током митинга испред украјинског парламента у августу 2015.[8] Нико од оптужених није осуђен због чега је Фридом хаус ово навео као пример „неприхватљиве пасивности када је у питању спречавање или сузбијање незаконитих радњи, истрага инцидената и привођење починилаца правди“.[3]
Редовни маршеви са бакљама припадника украјинских десничара поређени су са онима у Немачкој после Првог светског рата, а украјинске власти су се суочиле са широко распрострањеним критикама због њихове неактивности у суочавању са екстремно десничарским злочинима. Поновљени покушаји власти да одају спомен украјинским националистичким вођама које су сарађивале са нацистичком Немачком током Другог светског рата такође су изазвали критике.[2][9]
Украјински правосудни систем класификује десничарски тероризам као дела хулиганства, укључујући, на пример, неуспели бомбашки напад на Јеврејски центар 2009. године[10]
Припадници Десног сектора носе нацистичке симболе током демонстрација 2014.
Према америчком научнику Стивену Ф. Коену ускрснуће нацистичке идеологије могло се посматрати широм света, укључујући Европу и Сједињене Државе, али он верује да растући украјински неонацистички покрет представља посебну опасност због своје добро наоружане и добро организоване природе у политичком центру Другог хладног рата.[9] На пример, слика украјинског војника из 2018. године који носи нацистички симбол СС Тотенкопф који је стајао одмах иза председника Порошенка.[1] Коен је поменуо и пук Азов као манифестацију оживљавања украјинског неонацизма.[9]
Британски научник Ричард Саква истакао је да јединице украјинске Националне гарде, у којима су били екстремно десни милитанти, „често нису имали дисциплину и третирали су југоисточну Украјину као окупирану територију, редовно чинећи зверства над цивилима и заробљеним „терористима“.[11] Фридом хаус је известио да су неки узбуњивачи изразили забринутост јавности због интеграције украјинских неонациста у украјинску полицију. Они тврде да је процес изгледа подржан потребом да се неконтролисане војне јединице неонацистичких добровољаца укључе у националне оружане и безбедносне снаге.[3]
Kersten, Joachim; Hankel, Natalia (2013). „A comparative look at right-wing extremism, anti-Semitism, and xenophobic hate crimes in Poland, Ukraine, and Russia”. Right-Wing Radicalism Today. ISBN978-0-415-62723-8.
Mierzejewski-Voznyak, Melanie (2018). „Nationalism (s) in a Structural-Historical Context”. The Oxford Handbook of the Radical Right. New York: Oxford University Press. ISBN978-0-19-027456-6.
