Костолачка култура је енеолитска култура бакарног доба, распрострањена углавном у Србији, источној Славонији и северној Босни. То је седелачка популација, која своју привреду заснива углавном на земљорадњи и мањим делом на сточарству.
На румунским налазиштима костолачка керамика се готово по правилу налази помешана са Коцофени-керамиком.
Насеља
привесци од животињских зуба
Подједнако се налазе у равничарским и брдовитим пределима, као и тешко приступачним местима уз речне токове. Код свих се јавља тенденција за утврђивањем.[1] Нека по својим одликама имају градински карактер, а нека су пећинска. Костолачка култура, насупрот свом генетском претходнику - Баденској култури, гради солидне надземне објекте, трајније природе, које обнавља више пута. Куће су правоугаоне, велике (10x4-6 метара, на Гомолави).[2] У начину градње се наслеђују познонеолитске традиције (локалитети Винча, Сопот). Под је масиван, набијен, углачан, зидови су од плетера, вертикалних стубова облепљени блатом. У брдовитим пределима архитектура је прилагођена конфигурацији терена.
Сахрањивање
Примењује се скелетно сахрањивање и инцинерација. Код скелетног је реч о згрченцима у раци, а код инцинерације о двема варијантама: пепео је у урни, спаљени остаци се стављају у јаму и покривају поклопцем.
Орнаментика је носилац стила, веома је специфична. Новину представља појава нем.Furchenstich технике, формирају се уже или шире траке трзајем шиљастог инструмента, који се употпуњује белом инкрустрациом (висећи троуглови, цик-цак линије, полумесечасти зарези итд). Техника браздастог урезивања и утискивања жигова је била нова за то време.
