Климент Трајковски (световно Никола Трајковски; Битољ, Османско царство, 3. август 1912 — Битољ, СФРЈ, 18. јун 1979) је био охридско-битољски епископ од 1959. до 1967. године, а потом јерарх расколничке Македонске православне цркве.

Никола Трајковски је рођен 3. августа 1912. године у Битољу, где је завршио и основно образовање.^[1] Затим је студирао право на Београдском и Софијском универзитету. Потом је био наставник у Битољској гимназији, затим је радио у битољском Историјском архиву, а након тога и у битољском суду.^[2]

Након Другог светског рата укључио се у покрет за стварање "Македонске православне цркве", поставши један он истакнутих аутокефалиста. Иако је био световњак, предлаган је за епископа од стране "Иницијативног одбора" у Скопљу.^[3] Тек када је постало извесно да ће ови напори уродити плодом, замонашио се 1958. године у манастиру Побожје код Скопља. Потом је на брзину рукоположен за јерођакона и јеромонаха, а затим произведен за архимандрита у храму Светог Димитрија у Битољу. Његов избор за архијереја био је плод притисака које је на Српску православну цркву вршио тадашњи комунистички режим у Југославији. У пролеће 1959. године, Свети архијерејски сабор СПЦ је озваничио његов избор за епископа преспанско-битољског.^[4]. Хиротонисан је 19. јуна 1959. године у скопском храму Свети Мина од стране српског патријарха Германа Ђорића и скопског митрополита Доситеја Стојковића, уз саслужење још тројице српских епископа.^[5]

Непосредно по ступању на дужност преспанско-битољског епископа, заједно са митрополитом Доситејем Стојковићем је 26. јула 1959. године у Штипу извршио хиротонију архимандрита Наума Димовског за новог епископа злетовско-струмичког, након чега је створен и трочлани архијерејски синод аутономне Православне цркве у НР Македонији.^[6] Учествовао је 1967. године у неканонском проглашењу аутокефалности Македонске православне цркве и од тада се налазио у расколу са Православном црквом. Заједно са осталим виновницима раскола, стављен је под црквени суд.^[7]

Када је 1974. године извршена арондација епархија МПЦ, његовој Преспанско-битољској епархији је дат назив "Охридско-битољска епархија" који је претходно носила канонска епархија СПЦ. Након подуже болести, умро је 18. јуна 1979. године у Битољу.^[6]

• Охридско-битољска епархија
• Македонска православна црква

• Значајни личности за Битола. Битола: НУУБ „Св. Климент Охридски“. стр. 92. 
• Slijepčević, Đoko M. (1958). The Macedonian Question: The Struggle for Southern Serbia. Chicago: The American Institute for Balkan Affairs. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1969). Македонско црквено питање. Минхен: Искра. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. књ. 3. Келн: Искра. 
• Илиевски, Доне (1972). Автокефалноста на Македонската православна црква. Скопје: Нова Македонија. 
• Димевски, Славко (1989). Историја на македонската православна црква. Скопје: Македонска книга. 
• Белчовски, Јован (1990). Историските основи за автокефалноста на Македонската православна црква. Скопје: Издање аутора. 
• Пузовић, Предраг (1999). „Раскол у Српској православној цркви - македонско црквено питање (The Rift in the Serbian Orthodox Church - The Macedonian Church Issue)”. Вардарски зборник (1): 155—173. 
• Радић, Радмила (2002). Држава и верске заједнице 1945-1970. књ. 2. Београд: Институт за новију историју Србије. 
• Ђурић-Мишина, Вељко (2002). Летопис Српске православне цркве 1946—1958. године: Време патријарха Гаврила (1946-1950) и Викентија (1950-1958). књ. 3. Книн-Београд: Зора. 
• Ђурић-Мишина, Вељко (2012). Герман Ђорић - патријарх у обезбоженом времену. књ. 2. Београд: Манастир Сланци. 

• Светосавље: Припремање "Македонске православне цркве"
• Светосавље: Македонска православна црква
• Званична страница МПЦ: Историја на Македонската Православна Црква Архивирано на сајту Wayback Machine (10. септембар 2016)
• Преспанско-пелагониската православна епархија: Историски осврт