Клерофашизам је идеологија која комбинује политичке, социјалне и економске доктрине фашизма са клерикализмом и другим сродним облицима теолошког конзервативизма и религијскогтрадиционализма. Термин се користи како би се описале организације и покрети који комбинују религијске елементе са фашизмом. Термин такође може означавати подршку религијских организација фашизму, или фашистички режим у којем свештенство има водећу улогу.[1][2][3]
Међу припадницима усташког покрета било је много истакнутих појединаца који су били не само фашисти, већ и клерикалци.[7] Они су предводили снажну клерофашистичку струју која је давала идеолошке смернице читавом усташком покрету. За време Другог светског рата (1941—1945), хрватски клерофашисти су били главни инспиратори прогона православних Срба на подручју тадашње Независне Државе Хрватске. Блиска сарадња између католичког свештенства и усташког режима заснивала се на остваривању заједничких циљева, међу којима је било и преверавање православних Срба, односно њихово принудно превођење из православља у католицизам. Управа гркокатоличке Крижевачке епархије активно је саучествовала у принудном и насилном покатоличавању православних Срба, које је спровођено на целокупном подручју НДХ. У наметању уније посебно се истакао клерофашиста[8]Јанко Шимрак, гркокатолички крижевачки бискуп, који је почевши од 1941. године, заједно са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцем учествовао у раду посебног одбора за спровођење покатоличавања.[9] Међу истакнуте клерофашисте и сараднике усташког режима спадали су злогласни фрањевац и јасеновачки кољач Мирослав Филиповић и организатор "пацовских канала" римокатолички свештеник Крунослав Драгановић.
Pollard, John F. (2008). „Clerical Fascism: Context, Overview and Conclusion”. Clerical Fascism in Interwar Europe. London-New York: Routledge. стр. 221—234.
